Scroll Top

Бајке стварају људе

bajke-stvaraju-ljude
Сличне теме

Урош Петровић, популаран писац за децу, о својим најновијим књигама

Може да се одрасте на разне начине, али ако се одрасте без искуства читања бајки у детињству, нисам сигуран да се израсте у особу која има саосећајност

Књига “Бајке – Првих седам” Уроша Петровића, одмах након изласка 2022, постала је регионални бестселер и проглашена је за најбољу књигу из области књижевности за децу на новосадском сајму књига 2023. Прошле године Петровић је написао и једнако успешан наставак – “Бајке – Других седам”.

Наш саговорник који после више од 20 написаних књига данас слови за једног од најпопуларнијих писаца за децу на овим просторима пише књиге за децу и младе које померају границе у савременој српској литератури.

Почев од збирки прича-мозгалица и романа у загонеткама до фантастичних приповести и, сада, и првих збирки бајки, дела овог аутора су оригиналне пустоловине које награђују читаоце. Размрдавање вијуга, сусрет с чудесним, необичним, али и застрашујућим, раскошна машта и особени хумор у његовим књигама све више постају омиљено штиво и за одрасле. Урош уме често да каже: “Може се одрасти и без читања бајки, али нисам сигуран у шта.”

– Ја то заиста и мислим. Обично и напишем шта мислим, што није увек паметно. Може да се одрасте на разне начине, али ако се одрасте без искуства да ти је неко читао бајке кад си био дете и да си их мало касније сам читао, нисам сигуран да можеш да одрастеш у особу која има саосећајност, која уме јасно да разликује добро од зла јер тај најранији период је најважнији период у сваком животу. Ту се практично стварају карактери, стварају се особине, стварају се људи, на крају крајева – каже Урош Петровић у разговору за Борбу.

Ово је ваша 22. књига. Како сте одлучили да почнете да пишете бајке и када?

– Имао сам разне литерарне авантуре. Писао сам епску фантастику, приче за решавање, романе у загонеткама, хорор за децу, псеудоисторију. Мислим да је иницијална каписла била, поред једног случајног догађаја, то што је Алберт Ајнштајн изјавио (или није изјавио, а то су му приписали на интернету, што такође није ретка појава): “Ако хоћеш да ти дете буде интелигентно, читај му бајке, а ако хоћеш да буде још интелигентније, читај му још бајки.” Кад је добри доктор Ајнштајн то рекао, одлучио сам да дам свој допринос и почео да пишем бајке. Прва књига је изашла 2022. и доживела је велики успех, уз савршене илустрације Александра Золотића, и онда је било природно да изађу и “Бајке – Других седам”.

Фото: Приватна архива

И ваше књиге, али и ви, део сте одрастања малишана последњих неколико деценија. У којој мери деца читају или не читају? Родитељи и наставници се жале да се деца радије окрећу мобилним телефонима, интернету, да им лектиру пишу родитељи…

– Ја сам последњи који има разлога да се жали на то зато што су ми књиге прилично читане. Имао сам много среће, уз сплет околности. Данас је много већа конкуренција. Књиге морају да буду другачије, морају да зграбе читаоца већ на првој, другој страни. Ја их разумем зашто не могу да читају књиге које смо ми волели. Ја сам, рецимо, много волео “Тома Сојера” и “Децу капетана Гранта”, али то су књиге споре за темпо перцепције данашње деце, тако да, кад Том Сојер фарба ограду на три-четири стране или брод излази из луке на три-четири стране, уз описе како изгледа залив, потпуно је разумљиво зашто деца имају неку врсту отпора према таквој врсти литературе. Они данас могу да виде толико сензација за један минут колико није могао да види просечан човек пре 20 или 30 година за читав живот. Није пак довољно да сад седимо и кукамо, већ треба да покушамо да направимо ствари које ће бити конкуренција свим чудима технолошким која су врло заводљива. И мене су завела, а камоли децу.

Све ове књиге несумњиво сведоче о вашем књижевном таленту. Када сте одлучили да пишете књиге за децу?

– Није било промишљено. Нисам сео и одлучио чак ни да пишем, а камоли да пишем књиге за децу. Ја сам пре нешто више од 20 година завршио роман од три стотине страна, који сам сам илустровао. Не знам ни сам зашто сам почео да га пишем, није ми баш јасно. Вероватно је изронило нешто из детињства, као и све што се човеку догоди, изрони из тих клица најранијих.

Када сам већ написао књигу од тих три стотине страна, а реч је о епској фантастици “Авен и јазопас у Земљи Ваука”, решио сам да је издам сам и то сам и урадио, без професионалне лектуре, с много грешака. Библиотеке су откупиле половину тиража, а остатак сам однео у тада популарне књижаре. Након тога сам одлучио да пронађем издавача.

Оно што је пресудило да постанем писац, да ми то буде професија, иако сам по занимању дипломирани инжењер технологије, дакле, нема везе с књижевношћу, јесте преписка са др Љиљаном Пешикан Љуштановић. Ја је нисам познавао, али је моја књига некако дошла до ње. Послала ми је мејл, мада ми је касније рекла да нема обичај да шаље мејлове непознатим људима. Убедила ме је да је то што сам ја написао нешто ново, другачије. Тако да данас о тој књизи постоји преко десет озбиљних научних радова, а ја сам писао само зато што ми се писало. И данас пишем само зато што ми се пише и зато што ме то много забавља.

Фото: Приватна архива

Мислите ли да је лакше писати за децу него за одрасле или је пак обрнуто – да је захтевније писати за децу?

– Потпуно сам сигуран да је теже писати за децу. То се и види. Неки врхунски писци седну и мисле да могу лако да напишу нешто за децу и мисле да је довољно да се мало избенаве, али није. Ја не само да морам да браним своје колеге и оно што раде, сигуран сам да је писање за децу тежи посао. Већа је одговорност. И не само писање него и презентација књига.

Ако одеш на неко књижевно вече за одрасле, ти ћеш из пристојности, ма колико тамо било досадно, добити неки аплауз, али код деце тога нема. Код њих нема глуме, они ће вам одмах показати како се осећају, да ли би више волели да су на неком другом месту или не. Уз ту мисао да је све што вреди захтевно и да не постоји ништа лако што вреди, стоји да је писање за децу теже, али лепше.

Фото: Лагуна

Аутор: Мила Милосављевић

Додај коментар: