Београд испод Београда

Приче из подземља главног града

Колико пута сте прошетали улицама главног града, не размишљајући какве све тајне он у себи крије

Колико пута сте прошетали улицама главног града, не размишљајући какве тајне он у себи крије? Док пишем ову репортажу, седим изнад старог римског бунара, скривеног дубоко у темељима зграде Борбе на Тргу Николе Пашића. Само неколико стотина метара даље, на Ташмајдану, налазило се старо гробље, на ком су почивали многи великани, а ту је било и неколико ратних бункера из Другог светског рата.

Ове и многе друге историјске локалитете нико није боље обрадио од публицисте и новинара Зорана Николића, који у књизи “Београд испод Београда” разоткрива тајне престоничког поџемља, од периода Сингидунума до данашњих дана.

Николић је после објављивања књиге започео и истоимене туре кроз ове поџемне ризнице културе, које је до сада посетило више од 200.000 људи. Пуни ишчекивања, и ми смо кренули пут Калемегдана да бисмо из прве руке научили нешто више о мистериозним локалитетима овог града.

Док се група окупља код Споменика захвалности Француској, наш водич Зоран Николић упознаје нас с путањом. Тура се састоји од обиласка Римског бунара, топовског гнезда и старог барутног магацина, а завршава се добрим вином и боемским причама у подземним лагумима на ободима тврђаве.

– Није случајно што се окупљамо баш на овом месту, на ком је до 1913. био другачији споменик, Споменик Карађорђу. У Првом светском рату, кад су ушли у Београд, прва ствар коју су Аустроугари урадили јесте да су срушили “Карађорђа”, с амбицијом да на том месту поставе споменик свом цару Фрањи Јосифу. Међутим, тај процес је потрајао, а рат се полако привео крају. Ослободиоци су претопили споменик у звона за Цркву Ружицу и “Фрањо” већ 100 година звони над Београдом – прича нам Зоран Николић док корачамо ка Римском бунару.

Инспирација за Хичкока

Занимљиво је да Римски бунар технички није бунар нити потиче из римског периода. Назив није добио по Римљанима, већ по аустријској амбицији да буде настављач Светог римског царства.

Наиме, Турци су први почели с копањем бунара на Калемегдану, али с због тврдоће камена одустали од даљег рада. Од 1717. градом су завладали Аустријанци који су наставили да копају на месту где су Турци стали и достигли дубину од 60 метара. Међутим, бунар је и даље био сув. С временом су у празан бунарски цилиндар почеле да се уливају поџемне воде, тако да је он данас, заправо, подземни резервоар.

До римског бунара се стиже слабо осветљеним каменим степеништем, одакле се отвара велика кружна просторија којом доминира импозантни бунарски цилиндар, ширине око три и по метара. Поглед који се пружа с висине је благо сабластан. Због слабог осветљења, дно бунара се скоро и не види, а субјективни осећај је да гледате у амбис.

Око бунара су уплетена два спирална степеништа која воде све до нивоа воде. Пролаз је врло узак и није безбедан за групне обиласке, али се његови делови назиру кроз окно озиданог бунара. Степениште прате лучни прозори који одају нимало пријатан утисак заточеничког утврђења.

– Славни редитељ Алфред Хичкок је током посете Београду дошао на ово место, а водич му је била ни мање ни више него Милена Дравић. Изјавио је да места попут овог представљају праву инспирацију за њега, а сви знамо шта је за Хичкока била инспирација. Овде је заиста присутно много позитивне, али и негативне енергије. Када причамо о позитивној, решили су питање водоснабдевања, насушну потребу за једну тврђаву, каква је београдска.

Када причамо о негативној, овде су се десила бројна убиства и заточеништва. Врата кроз која смо прошли једини су начин да се уђе у овај амбијент. Иако постоје простори кроз које допире скромна светлост, њихови отвори нису довољни да би неко могао одавде да побегне. Таква једна прича инспирисала је још једног великог режисера Душана Макавејева за сцене из филма “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ”, инспирисаног истинитим догађајем из 1967, кад је човек гурнуо љубавницу која је смртно страдала у бунарском цилиндру. Тада није постојала ова заштитна решетка, коју данас видимо – објашњава нам Зоран Николић.

Топовско гнездо

Недалеко од Римског бунара, у подножју брдашцета које се уздиже над Победником, налази се поџемни војни бункер или топовско гнездо. До њега се стиже стрмим и узаним степеништем које се рачва на два тунела. Она воде до идентичних бункера. Тунели су испуњени црнобелим фотографијама великог формата, па тако имате утисак да посећујете неку изложбу. На крају тунела налази се полукружна одаја у којој су минијатурне спаваонице, а изнад њих је топовско гнездо.

– До 2008. ово је била апсолутна војна тајна, улаз је био затрпан и маскиран. Тада војска предаје објекат у власништво Београдској тврђави, а од 2012. овде крећу и туристичке туре. Из бункера се никада није пуцало иако је све било спремно за то. У врло функционалном упоришту налазили су се противавионски топови калибра 88 мм. Критеријуми за посаду овог поџемног бункера су били слични критеријумима за посаду подморнице или тенка. То су могли бити искључиво ситни и жилави момци, без осећаја за клаустрофобију – говори нам Николић.

Морам признати да ме је после одређеног времена проведеног у бункеру атмосфера савладала. Иако постоје вентилациони системи, с временом сам осетила тежину ваздуха и благи притисак од саме дубине ископине.

Уколико се упустите у овакву авантуру, топло препоручујем да понесете флашицу воде и неки слаткиш да бисте лакше поднели промене у висини, односно, дубини терена.

Барутана

Последње одредиште које смо посетили је свима добро позната Барутана на доњем Калемегдану. Иако омладина већински познаје ово место по добром ноћном проводу, његова унутрашњост представља праву ризницу овог града.

– Занимљиво је да је барутану изградио принц Еуген Савојски пошто су његове снаге топовским ђулетом разнеле турско складиште барута на отвореном. Учећи на туђим грешкама, наредио је да се ископа лагум опасан бедемом у подножју тврђаве у ком ће складиштити експлозивна материја – наводи Николић.

У пећину се улази кроз пролаз од необрађеног камена који се отвара у четвртасту просторију, где се чувају најстарији артефакти из доба Римског царства. Дуж зидова постављене су бројне надгробне стеле и саркофази, док је у централном делу постављен жртвеник на ком су Римљани приносили жртве боговима. Сваки артефакт нам даје увид у некадашња веровања и обичаје, чинећи да се осетимо као да се налазимо у неком другом свету.

Целокупна атмосфера учинила је да се ја осетим као актер филма “Лавиринт” Мирослава Лекића, једног од најинтригантнијих филмова новије домаће кинематографије. Не сећам се када је неки амбијент у Београду оставио толико снажан утисак. Ова вештачка пећина представља прозор у неко давно заборављено време, а њен етерични амбијент никога не може оставити равнодушним.

Тура је завршена у винским лагумима на ободима Калемегдана, где смо се опустили и резимирали утиске уз добро вино и занимљиве боемске приче.