Scroll Top

Борба с природом и самим собом

borba-s-prirodom-i-samim-sobom
Сличне теме

ИВАН МЛАДЕНОВИЋ, ПРВИ СРБИН КОЈИ ЈЕ ПРЕПЕШАЧИО ЗАЛЕЂЕНО БАЈКАЛСКО ЈЕЗЕРО

Померање граница издржљивости ме је терало напред. Ниједног тренутка нисам помислио да одустанем

Иван Младеновић из Шида, бивши рукометаш родом из Српског Милетића, желео је да промени живот и разбије монотонију с којом се, како каже, дуго борио. Почео је без имало искуства да вози бицикл да би 2016. кренуо на своје прво путовање до Манастира Острог. Када је тамо стигао, схватио је да ће путовања бити његов живот, те се сваке године након тога упуштао у разне аванту- ре. Бициклом је ишао до Москве, Пекинга, Хиландара и западном Африком све до Сенегала. Прошле године је одлучио да успори, па је пешке кренуо пут Јерусалима .

Након пуних 20 дана и пређених 650 километара, испунио је и овогодишњи циљ – препешачио је Бајкалско језеро. У просеку је прелазио више од 30 километара дневно, пешачећи по леду, да би стигао до краја своје зацртане руте и авантуре – до града Нижњеарганског.

У разговору за Борбу каже да му је ренџер тамошњег националног парка, са стажом дугим преко 35 година, након почетног изненађења и одушевљења казао да је он први човек из Србије који је препешачио Бајкалско језеро.

Раније, док је истраживао и припремао се за ову авантуру, наилазио је на искуства претежно Канађана, Американаца, људи из нордијских земаља, а најближи наш сусед био је један Чех, који се упутио на експедицију ка Сибиру. Идеју да уради тако нешто Младеновић је добио још 2018, док је бициклом пролазио поред Бајкала на путу за Пекинг.

– Тада сам се запитао како би било прошетати залеђеним пространством Бајкала. И да вам признам, није било нимало лако. Та борба, не само са природом и њеним чудима већ и са самим собом, то померање граница издржљивости, све ме је то терало напред и ниједног тренутка нисам помислио да одустанем, та опција код мене не постоји. Доласком до циља, први пут сам заплакао. Не од муке и бола, већ од радости и помешаних осећања. Успео сам! – поносно истиче Иван. Дешавало се да по четири-пет дана не сретне никога на путу. Километре није бројао, само је непрестано ходао. Нај- дужа пауза коју је правио током пешачења трајала би неколико минута и онда би почео да осећа хладноћу, након чега би терао себе да настави даље.

До половине пута имао је сигнал и интернет, а након тога све слабије. Породици се јављао СМС из роминга, а њихови одговори су му давали додатну снагу и мотивацију да настави. Иако је био добро припремљен психички и физички, са свом неопходном опремом, ветар наводи као највећу препреку која му је знатно отежала путовање.

– Ветар ми је представљао највећи проблем. Температура не толико, иако се спуштала и до минус 22, у просеку је била око минус 10-15, али када би кренуо ветар, онда је бивало неупоредиво хладније, нешто са чиме сам се срео први пут у животу. И онда, под таквим условима, пред паузу од пешачења треба распаковати санке, раширити шатор… Неколико пута сам лежећи, јер од ветра се није могло другачије, забијао клинове у лед и ширио шатор. А онда треба ставити у употребу бензински горионик, топити лед, спремати залеђени оброк да би након увлачења у врећу и спавања ујутру то требало све изнова спаковати. И тако 20 дана заредом! Мислим да сам, што се тиче припрема у погледу опреме коју сам понео, погодио скоро око свих ствари. Али са дебелим рукавицама не можете радити све што сам горе набројао, морате их скинути за неке опипљиве ствари, тако да су шаке и прсти највише трпели, али ништа страшно, само неколико рана од промрзлина – објашњава Младеновић и додаје да за савете и дељење искуства стоји на располагању свакоме ко се одлучи на овакав подухват.

Људи и туристи које је сретао на леду, топло обучени, опремљени фото-апаратима и телефонима, били су изненађени што га виде, а многи су му говорили и да је луд. Како каже, верује да има мало и тога, али своју експедицију не сматра великим делом. Његово мишљење је да то свако може да уради, само је питање колико је спреман, не толико физички већ метално. Не треба занемарити и податак да је Младеновић хуманиста, те да су скоро све његове екстремне авантуре биле намењене прикупљању помоћи за децу оболелу од рака.

аутор МИЉА ПОЊАВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: