Scroll Top

Чека нас богата позоришна јесен

cheka-nas-bogata-pozorishna-jesen
Сличне теме

СВЕТИСЛАВ БУЛЕ ГОНЦИЋ, ПРОСЛАВЉЕНИ ГЛУМАЦ И ПРВИ ЧОВЕК ТЕАТРА “ВУК”

Имамо даровиту глумачку нацију, таленте који ће обасјати наше позоришне сцене, младост која је изузетна. Треба им отворити врата и омогућити да њихова креативност дође до изражаја. То је један од пројеката “Вука”

Светислав Буле Гонцић је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац, директор Театра“Вук” и председник УО Народног позоришта у Београду. Памтимо га из филмова “Салаш у малом риту”, “Шећерна водица”, “Живети као сав нормалан свет”, “Живот је леп”, “Хајде да се волимо” и многих других, сад већ култних, филмова, а током богате каријере остварио је запажене улоге и у серијама “Село гори, а баба се чешља”, “Срећни људи”, “Истине и лажи”… Низ признања однедавно је употпунила и Награда града Београда за позоришно стваралаштво, која се додељује сваке године у оквиру манифестације Дани Београда. Гонцићу је ова награда додељена за улогу главног јунака у “Бродвејским враголијама” – Човек у фотељи, а мјузикл је пре- мијерно изведен октобра 2019. на сцени Позоришта на Теразијама.

Позоришта се на свој начин труде да пруже психолошко растерећење и то од самог почетка пандемије. Јединствена у том ставу, позоришта су радила у тим, скоро немогућим, околностима

Одакле црпите енергију и где налазите инспирацију?

– Вероватно у неком оптимистичком погледу на свет, начину размишљања, који има корен у глумачком животу. Знате, за разлику од живота, када сте на сцени, ситуације се решавају песмом и неким измишљеним системом, што је много забавније него у реалном животу. У реалном животу ствари могу да се искомпликују. То је иначе текст из представе “Бродвејске враголије”. Јако је тачно.

“Салаш” незаборавно искуство

Све је почело од “Салаша у малом риту”. Да ли вам је то најдража улога?

– У праву сте, “Салаш” је незаборавно искуство, серија које се и данас сви радо сећамо. Али моји почеци су, у ствари, били учествовање у радио-драмама и чувеним емисијама “Весело вече”, затим у црно белим серијама, као што су “Дипломци” и “Камионџије”. Све је то у успоменама мога детињства и, као осећање, то је једна јединствена улога моје младости. Најдража.

Пандемија је оставила трага и на рад позоришта, међутим, од маја су позоришта широм отворила врата. Како је у вашем “Вуку”?

– Суочавање с короном је тешко и напорно искуство. Нажалост, многи суграђани су изгубили најмилије, и то је страшно. Позоришта се на свој начин труде да пруже психолошко растерећење и то од самог почетка пандемије. Јединствена у том ставу, позоришта су радила у тим скоро немогућим околностима. Тако и Театар “Вук”. Велики број премијера смо оставили за каснији период, односно за тренутак када се живот буде нормализовао. Чини ми се да је сада нешто лакше и полако се припремамо да се сретнемо с нашом публиком. У сваком случају нас чека богата позоришна јесен.

Да ли ћемо вас гледати у некој новој серији, неком новом филму?

– Имам неколико позива, па ћемо видети. Сада играм очеве и деде. Све у своје време. Имамо даровиту глумачку нацију, таленте који ће обасјати наше позоришне сцене, младост која је изузетна. Треба им отворити врата и омогућити да њихова креативност дође до изражаја. То је један од пројеката Театра “Вук”.

Радили сте са много колега…

– Јесам радио доста, али никада нисам жалио за оним што нисам имао. Богатство успомена нас чини људима и то је можда најзначајније у зрелој доби. Све је то део моје личности и због тога сам срећан. Радио сам са најстаријом генерацијом као дете – Чкаљом, Гутом, Бранком Веселиновић, Жиком Миленковићем… Касније, као глумац у позоришту, и сада са младима, као директор Театра “Вук”. Све бих урадио исто.

У 21. веку, доба техно­лошких чудеса, у ком се готово све одвија на клик и преко друштвених мрежа, истрајни сте у томе да не отво­рите ниједан профил. Због чега?

– Право да вам кажем, немам неки разлог. Изузетно добро користим технологије, али моју социјалну рефлексију нисам пре-бацио на мрежу. Немам ништа против, само нисам заинтересован. Мислим да је то добро иначе и сви који су на нету и треба да буду ту, да прате време у ком живе.

Не одустајете од мотора? И на разговор за Борбу сте дошли мотором… То је ва­ ша велика љубав?

– Обишао сам добар део Европе мотором. То је сјајно искуство. Вожња по граду је и практична због гужви у саобраћају. Морамо сви водити рачуна о безбедности у саобраћају, те поздрављам све институције које се тиме баве. На мотору сам од 1975. и надам се да ћу и даље возити. Али то не значи да сам и безбеднији. И даље мора да се пази. Наша земља је прелепа, имамо фантастичну природу и људе. То је довољан разлог да се вози мотор и упознају људи. Зато поздрављам мотористе из Врања, па преко Срема све до Суботице. Поздрављам Нишлије и Панчевце. Поздрављам другаре од запада ка истоку. Свима желим све најбоље и много дружења.

аутор: Сунчица Николић

FOTO:LIVE PRODUCTION

Додај коментар: