Човек који нема своју кафану и није човек

МИРА БАЊАЦ О ГОДИНАМА, ГЛУМИ, ПРИЈАТЕЉСТВИМА, ИСКУСТВУ И СМИСЛУ ЖИВЉЕЊА

Ми смо увек имали своје кафане, волела сам ту атмосферу, испод те боемске љуштуре крило се огромно благо

Постојаћу док будем играла, а када то више не будем могла, увенућу као биљка, каже Мира Бањац за Борбу. Будући да ће 4. новембра обележити 93. рођендан, радо је пристала за наш лист да говори о животу, здрављу, годинама и, наравно, глуми.

– Радим зато што осећам један набој енергије која ми не дозвољава да се опустим и упливам у заиста старачке године. Док радим, жива сам и задовољна. Нисам тип особе који може да седи. Када не радим, једноставно, разболим се. Друго, покушавам, уображавам да и успевам, да будем корисна себи, породици и друштву уопште. Више нисам у годинама, а и није време за неке веће и далекосежније амбиције. Животна девиза ми је да треба бити свој. Увек кажем: “Док је мени мене.” У то сам се увек уздала.

Када баците поглед у ретровизор, како вам се чини преживљено и доживљено?

– Живим један миран, истински једноставан, живот у ком се не догађа ништа што би ме гурало у фокус јавности и драго ми је што је тако. Када бацим поглед у ретровизор живота, осећам задовољство, али и тугу што нисам успела да очувам породицу на окупу и што сину јединцу нисам пружила више. Бог је, знате, праведан, ником не даје све. У животу постоји равнотежа, али, нажалост, ту равнотежу добијете касније. Ваља се распоредити: колико дајете професији, а колико животу. Увек сам спадала у ружне жене које нису изазивале позорност других. Мене су и моји му- шкарци волели тек онда када би ме упознали. Вероватно сам и једна међу ретким женама која се никада не би вратила у своју младост јер је она била једна велика забуна, велика мука, велико незнање и патња… Све што сам добила, добила сам са зрелошћу и ја сам јој захвална. Моје боре сада раде за мене јер добијам улоге које одговарају мом рејтингу и годинама.

Шта замерате себи, а шта мислите да су вам замерили други?

– Назад се враћам само онда када потражим нешто што ми у том тренутку недоста је, да видим где сам грешила, како сам то решила, али, у принципу, човек сам који увек иде само напред. Приватно сам живела један мали живот, али и мали животи могу бити лепи кад се пронађе смисао, а ја сам га пронашла. Вероватно ми се замера “шетња” коју сам направила на релацији Нови Сад – Београд – Нови Сад, али то је мој избор и дајем за право да свако мисли шта хоће.

ФОТО: АРХИВА БОРБЕ

Како објашњавате тај избор?

– Када подвуче линију, човек схвати где би му било најбоље да живи. Мој избор је Нови Сад јер сам у њему пронашла свој мир и могућност да радим ствари које знам и волим. У Новом Саду сам, пре одласка у Београд, провела 20 и кусур година и, што сам постајала старија, све више сам схватала да нашем пречанском менталитету одговара његова лепота, мирноћа и ритам живота. Но, одмах по повратку 1995, кад сам пензионисана, доживела сам као казну што сам отишла! Осећала сам како ми се Нови Сад свети што сам 23 године била у Београду. Можда су, једноставно, нестали људи који ме знају, дошли други који не памте мој новосадски мираз. Ипак је остало довољно оних и онога због чега сам се вратила и због чега ми је овде дивно. Међутим, спознала сам истину да и град, као и људи, с вре меном оду мире.

Мислим на корзо кога више нема, а на којем сам виђала прелепе младиће, на барове “Елит” и “Рекс”, где су маестрално свирала браћа Сенаши и прелепи виолиниста Торма Санди, на тамбураше Јанике Балажа или сјајни мађарски оркестар у “Пирош чизми”, на књижевне матинее на трибини младих и, највише, на предивна дружења и забаве нас глумаца. Данас се више нико ни с ким не дружи, нико ни за кога више нема времена.

Ко су вам били најбољи пријатељи?

– Људи боеми. Волела сам ту боемију, мислим да сам јој чак и припадала. Излазили смо у кафане у којима се није лудовало, него је то био неки фини кутак, где сте могли да седнете и уживате у пријатељима. Човек који нема своју кафану и није човек. Ми смо увек имали своје кафане, волела сам ту атмосферу. Испод те боемске љуштуре крило се огромно благо. А нису се отварали. Тешко је било доћи до њих изнутра. Паја Вуисић је писао дивне песме, говорио језике, био веома образован, али се тиме није разбацивао. То је знало само неколико његових пријатеља, показивао је ту своју страну само где је он мислио да то треба. Мика Антић, такође, био је боем, али имао је и једну скривену, а дивну поетску димензију, која је била сасвим лична. Рецимо, сећам се како је једном нестао у време кад је становао код мене. Нема човека два дана! Кад се вратио, сва у чуду, питам га где је био. Он ми одговори да је био у Љубљани и да је тамо ишао да би однео љубичице једној жени. Знао ју је само из виђења. Зоран Радмиловић приватно баш и није био неки весељак. Интровер-тан човек. Огроман, зачуђујући таленат, за којим слепо идеш… Била ми је збиља част бити им пријатељ.

Иако важите за глумачку икону, никада се нисте понашали као размажена звезда, што није уоби- чајено за ове наше просторе и менталитет.

И слава је кварљива, захтева једну озбиљност ношења, разумност, једноставност. Слава може брзо и да се потроши. Увек сам више волела да кажем “резултат неког рада”, него “слава”. Јер слава може доћи преко ноћи неком ко је и не заслужује. Има једна дивна мисао једног француског филозофа: “Бити јако изнад значи спустити се.” Слава је препознатљивост посла који радите. И то је одговорна привилегија, али која обавезује. Никада никог нисам одбила на улици ако је желео са мном да разговара. То је моја публика, ја од ње живим. На пијаци ми је једна сељанка рекла: “Јао, што ја тебе волим!” Кажем јој: “И ја тебе волим.” “Али ти мене не познајеш.” Одговорих јој: “Али ја од тебе живим.”

Значи ли заиста да познавање живота користи много у глумачком послу?

– Наравно, моја највећа школа је живот. То није фраза. И данас, кад с неким разговарам у возу или на улици, ухватим себе како ловим нешто што је карактеристично за ту личност и његово занимање. А онда, када играм неки лик, схватим да га већ негде имам наталожено јер склона сам да кажем како у себи имам једног резервног играча који с клупе ради за мене, који је тај неки хрчак који све то купи, купи, купи… И када затајим, а затајим много пута, ускаче тај резервни играч и ради за мене. Зато сам успешно могла да играм муслиманку, србијанску сељанку, војвођанску старицу, уопште, жене из народа, јер сам карактерна глумица која воли да глуми обичне жене, каква сам и сама. Глумац се бави страстима, он је једно изложено биће, један бриса ни простор за одстрел. Не каже Исидора Секулић џабе: “Глумачка уметност је једина живећа уметност, смртна је.” Глума је, у ствари, пристајање. Бити глумац, значи пристати на неуспех, пристати на огољене страсти, пристати да се отвориш до краја. Такво отварање је често, готово свакодневно, а подложно је критици. Ап- солутно сам сигурна да рђав човек изнесе своју рђавост на сцену без обзира на то шта игра. И као што вас нека улога може омудрити, решити чак ваш животни проблем, има оних мучних. Једном сам играла, у истој улози, жену алкохоличарку и наркомана у инцесту! Пошто приватно немам ништа од тога, обратила сам се психологу и питала какве су то жене. Одговорио ми је: “Морате да сиђете у своју материцу!” То је било најболније и најнепрепознатљивије искуство. Мајка сам, а сасвим ми је непознато такво осећање.

аутор ДРАГАН ПЕЈИЋ

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА