Scroll Top

Циклус трибина: „Ислам и Запад – филозофија и социологија“

ciklus-tribina-islam-i-zapad-filozofija-i-sociologija
Сличне теме

Трибина: Исламска филозофија и Кант биће одржана у понедељак, 12. фебруар 2024. у 19:00 часова у Трибинској сали Дома омладине

Организација: Дом омладине Београда и Центар за религијске науке „Ком”

Предавач: др Сеид Халиловић, члан Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком”

Муслимански филозоф активно прати и с јасним критичким расположењем анализира доминантне токове развоја западне филозофске мисли, с циљем да могуће одговоре на савремене теоријске дилеме формулише у светлу когнитивних принципа своје филозофске традиције и да на тај начин потврди виталност школе религијске филозофије којој припада. Динамична компаративна платформа на којој савремени муслимански филозофи учвршћују методолошке оквире критичке реконструкције западног филозофског мишљења из перспективе исламског и уопште религијског, метафизичког, сазнајног стадијума – представља апсолутну новину у круговима филозофског мишљења у Европи и код нас.

Циклус трибина „Ислам и Запад: филозофија и социологија”, у организацији Дома омладине Београда и Центра за религијске науке „Ком”, понудиће потпуно нови филозофски садржај који може привући интересовање стручне публике из различитих сфера филозофских, теолошких, културолошких, политичких и компаративних студија.

На првој трибини у споменутом циклусу, с називом „Исламска филозофија и Кант”, предмет анализе биће Кантово филозофско гледиште да човек доспева у средиште сазнајног процеса и да сам условљава и одређује какво ће бити његово искуство. Према познатом Кантовом образложењу, човек у свом разуму унапред има посебне категорије и облике опажања и те категорије заправо представљају препреку због које човек није у могућности да дође до саме спољашње реалности. Кант спољашњу реалност назива ствар по себи и истиче да је она нама недокучива и непозната, те да ћемо је сазнати тек након њеног мешања са споменутим категоријама нашег разума. Дакле, ми уопште не можемо спознати ствар по себи, него увек само појаве. Не доживљавамо објекат независно од субјекта, него предмет: објекат како нам се појављује зависно од наших субјективних облика мишљења. Закључићемо да према Кантовом мишљењу ничије сазнање није истинито, односно не показује истину онакву каква она заиста јесте, већ само означава нешто треће што је у релацији с нашим разумом и са спољашњом истином.

Нужни резултат релативизма у сазнању, онако како упозоравају муслимански филозофи, јесте структурни скептицизам, а то значи да ниједно човеково сазнање не може бити извесно. Ако будемо прихватили релативизам у сазнању и, самим тим, структурни скептицизам, то ће значити да прихватамо да човекова сазнања немају никакву космолошку вредност, то јест да човек својим сазнањима не може открити ниједну истину о свету и природи онакву каква она заиста јесте. Модерни човек је баш зато и престао да цени науку на начин на који се то раније радило, када се знало да наука открива истине и усмерава наше делатности, већ науку користи само као инструмент који му помаже да стекне потпуну моћ и доминацију над природом.

Муслимански филозофи упозоравају да релативизам у реалности представља извесни логички наставак и резултат релативизма у сазнању и да ће свако ко прихвати релативизам у сазнању морати да прихвати и релативизам у реалности. Њихово упозорење још више добија у значају ако узмемо у обзир чињеницу да многи поборници релативизма у сазнању одважно одбијају да потврде релативизам у реалности. У објашњењима о релативизму у сазнању говоримо о томе да истину нико не може спознати и да је она прогнана на неко недокучиво место, а овде се иде корак даље и истиче се да чак и та прогнана истина мора бити релативна. Коначно, то ће значити да ће свако имати своју истину обојену бојама посебних историјских и друштвених околности свог живота.

Када се каже да је свако наше сазнање релативно, то онда значи да ће релативно бити и сазнање о томе да „изван нас има реалности”. Стога, „постојање реалности изван нас” биће релативно и ми никада с извесношћу нећемо моћи да тврдимо да реалност постоји. Муслиманки филозоф у овом суду препознаје битно обележје софистике, а то је потпуно порицање реалности.

Према томе, муслимански филозофи поручују да Кантово епистемолошко учење има два нужна логичка резултата: први је структурни скептицизам, а други је софистика.

О ПРЕДАВАЧУ

Сеид Халиловић (Пријепоље, 1980), члан је Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком” у Београду. Дипломирао, магистрирао (тема: Мула Садра Ширази и персонално јединство егзистенције) и докторирао (тема: Хијерархија универзума код Ибн Арабија и Јакоба Бемеа) на Универзитету у иранском граду Кому. У току боравка у Кому, у периоду од 1993. до краја 2011, учествовао је на дугогодишњим традиционалним семинарима арапске морфологије, синтаксе и реторике, исламске јуриспруденције и методологије јуриспруденције, као и исламске филозофије и теоријског суфизма. Био је члан академског већа Међународног универзитета ал Мустафа и продекан на Факултету за студије о религијама и исламским правцима тог универзитета до краја 2011. На Универзитету ал Мустафа држао је предавања из области исламске теоријске мистике, реформистичког и савременог муслиманског мишљења, као и компаративне филозофије и савремене западне филозофије. Члан је уредништва научног часописа за религијске науке Ком. Објавио је многобројне научне радове из области исламске филозофије, савремене муслиманске мисли и теоријског суфизма у домаћим и међународним часописима.

Важније књиге: Токови исламске мисли у XX веку (Београд, 2021), Свето и савремено: огледи о политичкој филозофији и реформистичкој мисли у исламу (Београд, 2016), Кратка историја исламске филозофије (коаутор, Београд, 2015, друго издање), Наука и филозофија (превод с персијског језика, аутор Хамид Парсанија, Београд, 2012).

Фото: Промо

Додај коментар: