Дајем себе онаквог какав суштински јесам

Стефан Здравковић, музичар познатији као Принц од Врање

Јужњачки мелос је утицао на моје емоције када певам. Постоји нешто аутентично, што искључиво југ са собом носи

Стефан Здравковић, познатији као Принц од Врање, привукао је велику пажњу домаће публике током наступа на Беовизији, такмичењу за представника Србије на Песми Евровизије, и након њега.

Такмичење је завршио као убедљиви победник када су гласови публике у питању, а певачки таленат показао је и на многим другим светским фестивалима и такмичењима.

Поред музике, његова велика љубав је спорт; носилац је црног појаса у каратеу и био је првак Србије и вицешампион Балкана.

Свестрани уметник свира бубњеве и гитару, али, како наводи у разговору за Борбу, први сусрети с музиком нису наговештавали да ће једног дана бити певач.

– Иако долазим из музички надарене породице, као мали, заправо, нисам желео да се бавим музиком. Сећам се да сам ишао на аудицију за музичку школу у Врању, на предлог породице, и да ми је то било досадно, чак нисам знао ниједну песму, па сам певао “Еци, пеци, пец”. Очекивао сам да ћу одмах добити инструмент, међутим, када сам добио књигу и почео да учим ноте, одустао сам. Жеља за сценом и бављењем музиком јавила ми се тек крајем основне школе, када сам у пубертету наишао на бенд Pearl Jam и читаву гранџ сцену, након чега сам обликовао свој вокални стил разним жанровима које сам слушао одмалена до актуелног тренутка – сећа се Стефан.

* Када бисте морали некоме да се представите, шта бисте извдвојили као кључну разлику између вас и других извођача?

– Нисам прорачунат, не умем и не покушавам да сакријем осећања и емоције, дајем себе онаквог какав суштински јесам у свему што радим. Имам слободу ума да пробам разне ствари и свом бићу дајем простора да осети неко ново искуство, те да, самим тим, сваки следећи пројекат буде богатији. Визуелни идентитет је нешто што ме је такође издвојило. Дуга коса, густе обрве, зелене очи итд… Људима често изгледам као неки лик из или филмова или цртаћа, и то је супер јер чини да се добро осећам на сцени.

* Постоји ли нека интересантна прича иза уметничког имена Принц од Врање?

– На једној паузи током џем сешна 2015. друг је у шали прокоментарисао како га подсећам на неког принца из бајки. Кад су остали то чули, прикључили су се и добацивали потврдно, мислећи конкретно на принца Адама из цртаћа “Лепотица и звер”. Након тога је неко прокоментарисао да сам принц, али од Врање, с обзиром на моје порекло. Мени је то било много симпатично и од тог тренутка сам променио корисничко име на Инстаграму. Током година људи су то упамтили и до данашњег дана ме поистовећују с тим називом.

* Да ли имате узоре којима тежите?

– Пре сам имао узоре, данас их немам. Трудим се да с разних страна научим нешто ново и онда сам филтрирам кроз искуства шта ми је од користи, а шта не. Верник сам и трудим се да будем препуштен природном току дешавања и да из тога учим.

* Да ли су јужњачки мелоси и, генерално, народна музика оставили печат на ваше опередељење и музички правац?

– Јужњачки мелос је дефинитивно утицао на мене што се тиче, пре свега, емоције када певам. Постоји нешто што југ са собом носи и што је аутентично искључиво за југ. Да ли је то темперамент, посебан осећај, присутност душе и мерака у свему што се ради, дерт, или комбинација свега, не знам, али дефинитивно осећам у крви да је утицај велики и с радошћу убацујем елементе тог мелоса кад год је то могуће и када природно дође.

* Поред интересантне и нетипичне врсте музике коју правите, пажњу увек посвећујете и сценском изгледу. Одакле црпите инспирацију када је сценско одевање у питању?

– Волим да сарађујем с људима који могу да ме виде из неке своје уметничке перспективе, ретко када сам радим на стајлингу. Инспиришу ме разне ствари: викинзи, с једне, оријент, с друге стране, одређене сцене из филмова и музичких спотова, насумични пролазници на улици. Најлепше код инспирације је што не знате када ће наићи или ја макар још нисам научио како да је призовем.

* Шта вас је инспирисало да се уопште одлучите на пријаву за Беовизију?

– Дуго себе видим на великој сцени. Као мали, тренирао сам карате и представљао Србију на многим такмичењима, тако да сам, поред љубави према музици и жељи да станем на евровизијску сцену, желео да представљам Србију и у музици. Волим нове изазове, волим тај адреналин усред нечег новог и тако великог, волим да покажем сопственим делима да је све могуће и још верујем да ћу једног дана представљати Србију на Евровизији. Имам уз себе фантастичан тим са Душаном Бачићем и Дејаном Николићем на челу, који раде са мном пуном паром на свему и верују у исте ствари као ја. Много сам срећан због тога.

* Опробали сте се у рок опери, какве утиске носите с такве врсте перформанса и да ли планирате у будућности учествујете на сличним пројектима?

– Рок опера “Исус Христ суперстар” је мени, заправо, отворила врата соло каријере јер сам ту упознао кључне људе попут Филипа Жмахера, Олге Марковић и Бориса Постовника, који су ми дали ветар у леђа и препоруку за даље фестивале широм света. Рок опера, као таква, за мене је право уживање јер волим рок енергију и волим да дам једном делу себе да изађе на сцену и забави се као дете. И данас учествујем у таквим пројектима, тако да сам недавно наступао са бендом Регина и Филхармонијом у Сарајеву, у Зрењанину с њиховом филхармонијом, а почетком следеће године би требало да наступам у Бечу. То су заиста врхунски пројекти у којима уживам од почетка до краја.

* Као учеснику многих фестивала, који је представљао највећи изазов за вас?

– Славјански базар у Белорусији, с обзиром на то да је био први фестивал у мом животу и највећи шок и трема коју сам икада имао. Фестивал је био одржан 2020. током короне, када је Белорусија била једина држава без карантина. На све то, путовао сам сам, никога нисам познавао у организацији и вратио се у Београд заражен короном, коју сам лечио више од 30 дана. Било је то једно велико искуство за мене и једна велика прекретница у музичком, духовном и физичком смислу.

* Почели сте да пишете и текстове за песме, да ли је то, можда, нешто чему ћете тежити у будућности?

– Током ранијих година сам писао и музику и текстове у оквиру бендова с којима бих свирао, међутим, данас сам одлучио да то препустим људима за које сматрам да то раде боље од мене, иако од идеје писања не одустајем, али неће бити нешто чиме ћу се превасходно бавити. Волим да седнем с гитаром и пустим машти на вољу, па, ту и тамо, из мене повремено изађе нека мелодија и текст. Ко зна, можда у право време нешто од тога и буде део неке од будућих песама, све је могуће.

Фото: Велија Хасанбеговић