Дар је кад с мало речи много кажеш

ПЕСНИКИЊА ЈАСМИНА СТИЈОВИЋ

Ако не могу у 25 реченица да убодем суштину онога што
сам хтела да кажем, нећу ни да почињем. Унутрашњи
свет ми је испуњен сталном сумњом и трагањем

Pеч коју не кажеш из страха да је ружна, рогобат­на и погрешна у сваком смислу оде заувек увре­ђена, а неизре­чена, написала је песникиња Ја­смина Стијовић у збирци “Зашто ми изгледа као да нисам ту”, коју је објавила почетком го­дине.

Дешава ми се често да ми нешто падне на памет, мислим уписаћу
после, али оде! Нећеда се врати

До сада је издала пет збир­ки песама, а Стијовићева је већ препозната и као вели­ки и добар говорник, који и преко друштвених мрежа на шармантан, истовремено ду­ ховит и интригантан начин предочава важност стиха и суштинске егзистенцијалне мисли.

– Не могу да се сетим ко је рекао да је поезија краљица књижевности, скромно бих се сложила с тим. Кад ме питају зашто не седнем и не напишем неки роман, кажем им: “Немам живаца.” Ако не могу у 25 реченица да убодем суштину онога што сам хтела да кажем, нећу ни да почи­њем. Кажу, заиста, ако неко може са мало речи много да каже, онда је то нешто, многи немају тај дар ­ каже песни­киња на почетку разговора за Борбу.

Песници су кроз епохе били надахнути при­родом, божанствима, женама, политичким идејама… Који ветрови вама данас пуне једра?

– Па одасвуд. Има у тој мојој збирци, која се зове “Песма народа белог ветра”, тако да где год ме ветар нанесе ја сам ту, шта год ми заокупи па­жњу и који год догађај.

Да ли сте имали учи­теља, узоре, постоје ли људи којима се дивите?

Наравно, увек се имају људи којима се дивимо. Избега­ вам да читам песнике да се не би десило да изврше велики утицај на мене у смислу да их плагирам. Међутим, шта се десило после толико година бављења поезијом, откријем у једној песми Рабиндрата Тагореа, кажем: “Човече, овај ми мазнуо песму.” То се деси, деси се да се мождане енергије поклопе иако про­ђу векови. Мирослав Антић, на пример, њему се дивим, али никада, као он, не могу да срочим мисао јер он је на другој фреквенцији био.

А који је данас пут јед­ног песника?

Студирала сам светску књижевност, али у оно време није, бар не на мојим испи­тима, никога занимало шта имаш да кажеш, него да ка­жеш тачно, тако сам могла и математику да студирам. Студирала сам и политичке науке, па сам то због мобинга напустила. Ја сам одмалена била добра из књижевности, а лоша из математике, па сам се онда провлачила са одли­чним успехом захваљујући књижевним конкурсима, на којима сам побеђивала.

Има ли у овом време­ну друштвених мре­жа места за поезију?

Поезија постоји, како да не. Када сам 2016. почела да се бавим друштвеним мре­жама, сматрала сам да је то једини начин да промовишем поезију. Онда сам то радила користећи се нечим што се зове “реалталк” ­ обраћала сам се младима, обраћала сам се живим, природним говором да их заинтересујем, а не да их бомбардујем ели­ тистичким фразама које ни­ко не разуме у ствари. Моја последња и претходна књига изашле су баш захваљујући друштвеним мрежама јер је неко из Норвешке платио штампање. Зашто? Зато што му се свиђа како рецитујем своје песме. То је, на пример, лепо, то је тај позитиван и добар утицај на друштвене мреже. Нешто сам постигла, људи се интересују.

Шта се догађа када се реч изгуби, да ли ми­сао остаје као чардак који лебди?

То ми је опсесија јер се че­сто дешава да ми нешто пад­не на памет и кажем: “Добро, после ћу, кад дођем кући, да упишем негде.” Оде! Неће да се врати, можда дође за годину или две или шест месеци, али ја је тада не препознам као ону која је ишчезла него као нову. Значи треба ми ди­ ктафон да забележим све што ми падне на памет, наравно, не урадим то, али сам о томе написала песму.

Шта чини ваш уну­трашњи свет, којим бојама је надахнут?

Мој унутрашњи свет испу­ њен је сталном сумњом и сталним трагањем. Стално нешто сумњам и стално не­ што тражим и стално нешто доказујем, стално испра­вљам, што се каже, криве Дрине. То је мој унутрашњи свет, по природи сам таква.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

фотографије приватна архива