Дечачка опчињеност, животни хоби

Јован Андрић, колекционар циркуских плаката

Плакате је изложио у свом виртуелном музеју, у припреми је књига, а сања и о правој изложби

Прва асоцијација на циркус су слонови, жонглери, кловнови и веште акробате на жици. Сви смо се радовали када угледамо плакат да је циркус дошао у наш град, а Јована Андрића још од детињства фасцинирало је све везано за ову уметност.

Деценијама је прикупљао циркуске плакате широм света и данас их има преко 2.500. Поред италијанске циркуске културе и италијанских мајстора, његова пасија је и проучавање историје циркуса на нашим просторима, као и сакупљање новинских исечака, плаката и програма циркуса који су или гостовали код нас или били део наше културне сцене.

У збирци се налази око 2.500 различитих плаката и програма

– Сакупљање плаката је хоби који траје више деценија. Суштина колекционарства није само имати плакате који вам се свиђају, већ много дубље од тога, попут познавања историјата циркуске културе, уметника који су те мотиве сликали и још много ситница које чине једног колекционара потпуним – каже Јован за Борбу.

Своју колекцију 2014. одлучио је да представи на интернету и на тај начин да отвори виртуелни музеј, који ће бити доступан седам дана у недељи. Сајт је почео с радом у мају 2015, али Јованова љубав према циркусу родила се много давније.

– У мом случају, то су били плакати који су седамдесетих година лепљени по зидовима београдских подвожњака, на улицама или бандерама. Тих година у Београду гостовали су велики италијански циркуси, као ,,Американо“, ,,Медрано“, ,,Моира Орфеј“, ,,Ембел Рива“ и ,,Чита ди Рома“.

Сви ти циркуси давали су посебну драж Београду шаренилом плаката који су се могли свугде видети, од оних мањих, залепљеним селотејпом по излозима продавница, до огромних који су прекривали зидове Мостарске петље – присећа се Андрић. Један плакат оставио је посебан утисак на њега.

Због свог хобија заволео је и графички дизајн, којим се данас бави

– Био је то плакат циркуса ,,Медрано” на ком се налазио велики горила, који је у десној руци држао успаничену девојку, а испод њега су биле уплашене дивље животиње. Такав плакат не само да није био типични циркуски већ је у себи имао неку врсту знатижеље, претеривања, интеракције, али и једноставности. Сећам се да бих стајао испред њега и упијао сваки детаљ. За мене, као клинца, све је то било нешто ново, али сам већ тада могао да осетим неку повезаности с том врстом уметности због које сам, годинама касније, заволео и графички дизајн, којим се данас бавим – истиче Андрић.

С породицом се 1994. преселио у Монтреал, а како је Канада позната по гламурозном ,,Циркусу Сунца“ (Cirque du Soleil), то му је дало неку врсту утехе, иако су му видно недостајали европски традиционални циркуси. Почетком 1998, са настанком интернета, ступио је у контакт с колекционарима из Италије и других европских земаља, а недуго затим почели су да му стижу пакети из Рима, са Сицилије, из Аустрије и Немачке. Неке плакате набављао је и преко онлајн аукција, а његова повезаност с колекционарима је била све већа.

– Од 2.500 плаката на мом веб-сајту https://www.circus-collectibles.com/, засад, пописано је мало мање, али то радим с намером да сваког месеца могу да избацим нешто ново. Колекционарство је почело тако што су ми родитељи и ујак доносили плакате које би скинули из излога неке продавнице или с бандере у граду. Плакати који су биле лепљени на масонит плочу стајали су у гаражи код деке и нане. Ту бих организовао циркуске представе за своје најближе, наплаћивао карте и уједно био слон, кловн или мађионичар. Колекција се годинама увећавала. Неке плакате сам скидао на путовањима по Југославији, неке на одмору у Грчкој, а неке у својим тинејџерским годинама по Београду, касних осамдесетих и раних деведесетих – објашњава наш саговорник.

Плакате из своје колекције представио је у неколико књига других издавача. Сопствену изложбу још није имао, али већ одавно размишља о томе. Наводи да је проблем што тржиште у Монтреалу и није баш наклоњено европској циркуској култури. Планира да објави књигу ,,Il circo colorato“, што на италијанском значи шарени циркус или циркус у боји.

– Иако је то још мала тајна, у плану је да књига изађе крајем септембра, код холандског издавача ,,Беком“, а моћи ће да се наручи преко сајта www.circusbooks.eu. Књига се фокусира на италијанске уметнике ициркуске плакате и обухвата период од средине шездесетих до краја деведесетих година прошлог века. Наћи ће се око 500 плаката махом из моје колекције, али биће и скица и цртежа неколико уметника – открива Јован Андрић и додаје да ће књига бити написана на енглеском и италијанском, а нада се да ће пронаћи и домаћег издавача који би издао књигу на српском језику.

Данашњи циркус фокусиран је на акробације, док је држање дивљих животиња забрањено

Он и даље воли да посети циркус кад год му се укаже прилика и неретко с породицом одлази у ,,Циркус Сунца“ у Монтреал или САД. Иако популарност ове уметности не јењава, њен формат се променио и прилагодио новом времену: фокус је на акробатским вештинама људи и уметничком дојму јер је у многим земљама забрањено држање дивљих животиња (због често окрутних метода дресирања).

– Циркус постоји и постојаће. Он данас није као пре 30-40 година, као што ни тај циркус од пре 40 година није био као онај од пре 80. Циркус као уметност константно еволуира. Савремени циркус је доста популаран. Иако га ценим, моје срце је у оном традиционалном. У последњих петнаестак година појавиле су се организације за заштиту дивљих животиња, па су тако и проблеми циркуса са животињама почели да се гомилају. У Београду је последњи италијански циркус – ,,Ембел Рива“, гостовао 2003. код хотела ,,Југославија“. Отад је уведена забрана дивљих животиња. Ипак, традиционални циркус функционише и без животиња. Неке од његових одлика су округла арена, артисти на трапезу и ходачи по жици, музикални кловнови, оркестар који свира уживо, жонглери и акробате, то се није променило – закључује Јован Андрић.

Историја од два и по века

Циркус постоји више од 250 година. Почеци модерног циркуса везују се за 1768, кад је енглески шоумен, коњаник и ,,отац модерног циркуса“ Филип Астли организовао коњичку представу у околини Лондона. Астли је изводио своје вратоломије у кружној арени иако никада није користио реч циркус за своје представе. Две године касније ангажовао је акробате, ходаче по конопцу, жонглере и кловна да попуне паузе између чинова и тако је покренуо формат који данас познајемо као циркус и који се тада проширио на друге земље. У Србији су најпознатији били ,,Циркус – Артистичко предузеће НРС“, ,,Адриа“, ,,Централ“ и ,,Звезда“.

,,Медрано“ на Медаку

Циркус ,,Медрано” поново је стигао у Београд. Смештен је у насељу Медаковић, код Плавог моста, угао Мокролушке нове и Војислава Илића. Представе су на програму до 12. маја, свакога дана од 18 и 20 сати. Кажу да је потпуно нов програм у односу на прошлу годину. Осим акробата и кловнова, можете видети дресиране псе и змије. Цена улазнице је 700 динара за децу и 1.000 за одрасле. Карте се купују на благајни циркуса од 10 сати.

Фото: Приватна архива