Дијета у Скадарлији престаје да важи

ЧУВЕНИ ФИЛМСКИ РЕДИТЕЉ АЛФРЕД ХИЧКОК ПОСЕТИО БЕОГРАД 1964.

Домаћица му је била Милена Дравић, којој је дао до знања да га занима само стари део нашег главног града

Када направимо осврт на 20. век, конкрет­но на 1964, можемо рећи да се у Југославији те го­ дине догодило мно­го шта значајно. То је била година када је постављен ка­мен темељац за хи­ дро-електрану Ђер­дап, отворен је Дом омладине Београда, на Олимпијским играма у Токију Југославија је освојила пет медаља, а у биоскопима се гледао “Марш на Дрину”. Догодило се још што­ шта и ­ још нешто. У посету Бео­граду дошао је отац психо-трилера чувени редитељ Алфред Хичкок.

НАПОРНИ ПЕРФЕКЦИОНИСТА

Још тада, овај 65­-годишњи Бри­танац сматран је једним од нају­тицајнијих редитеља у историји филма. Током каријере дуге шест деценија снимио је више од 50 играних филмова, а од режисер­ ске столице није бежао ни када су у питању документарци и ТВ серије. Kао брутални перфекциониста, Хичкок је излу­ђивао сараднике, а рад с њим био је напоран из много разлога. Био је оп­седнут детаљима, што је доводило до бесконачних дубло­ва, па је тако култна сцена у купатилу из филма“Психо”, у трајању свега 45 секунди, снимана седам дана из 17 различитих углова. Због тога не чуди што је ова кратка сцена, према речима познавалаца фи­лма, редефинисала насиље на екрану и проучава се деценијама. Хичкок је уживао разне надимке и титуле попут “мајстора напетос­ти”, “човека који је редефинисао филм” или “оца савременог три­лера”, али у току кратке посете на­шем главном граду показао је да је, осим што је био велики геније, уједно и један сасвим нормалан, непосредан и симпатичан човек. Хичкокова посета Београду није била званична, али ни само из чистог задовољства, већ, како је касније открио у интервјуу за Дугу, била је и у пословне сврхе. У потрази за локацијом за своје потенцијално следеће остварење “Три таоца”, наумио је да истражи шта би му могао понудити овај кутак света. (Филм никада није снимио).

ДОБАР ПОЗНАВАЛАЦ НАШИХ КРАЈЕВА

У време када је стигао у Београд, руку под руку са супругом и ујед­но перфектном, незаменљивом секретарицом Алмом, директно из Њујорка дојављено му је да је његов најновији филм “Марни” првог дана приказивања потукао рекорд његових чувених “Птица”. Kако је Хичкок с великом па­ жњом испратио филм “Kозара” Вељка Булајића (снимљен две године раније 1962) и интер­ претаторе главних улога, међу којима је била и глумица Миле­на Дравић, за коју су се Хичкок и његова супруга највише и распи­ тивали, управо она је била њихов домаћин и пратила их је у шетњи и обиласку главног града.

Иако окружен домаћинима који су једва чекали да упуте “оца психотрилера” у историју земље и занимљивости града, он је, изне­нађујуће, много већ знао и сам, извештавала је тадашња штампа. Познавао је давну историју и сам је причао о биткама за освајање Београда, а нагласио је и да му је неколико година раније било веома жао што, када је Симплон Оријент експресом пролазио кроз Београд на путу за Истанбул, није могао да се задржи у обиласку. Нарочито му је била интересан­ тна мешавина старог и новог, што је у то време био Нови Београд, па се тако, упућен у домаћу историју, ишчуђавао што су на месту где је некада била ледина у то време подизани модерни солитери.

– И све је то изграђено за 20 го­дина? Поред свега онога што сте имали да градите у Београду који су бомбардовали и Немци и саве­зници ­ чудио се Хичкок, а прене­ли репортери Вечерњих новости. Једно од првих места на које је отишао, а које је и једино више пу­та у току посете Београду обишао, била је Скадарлија.

“СЕЋАШ ЛИ СЕ, АЛМА…”

Познато је да је током читавог живота Алфред Хичкок имао проблем с гојазношћу, а често се нагађало да је његова потреба за храном изазвана бројним стра­ховима и анксиозношћу. Ипак, његова дијета је понекад преста­јала да важи, па је тако на вечери у Скадарлији поручио:

– Kада сам у ресторану с прија­тељима, немојте да ме питате шта хоћу да једем. Хоћу, ако ми дозво­ љавате, да будем с пријатељима. Док су уживали у староградској музици и до данас непромењеном духу Скадарлије, виолиниста му је на ухо засвирао мелодију из оперете “Грофица Марица”, што је Хичкока посебно дирнуло, те се обратио жени:

Сећаш се Алма, слушали смо то онда…

Његова супруга се надовезала:

– Било је то 1925, када је сни­мио свој први филм, оркестар је то свирао на прослави.

Хичкок у Скадарлији

ОДУШЕВЉЕНИ “KОЗАРОМ”

Видно заинтригиран и заинте­ресован за “Kозару”, брачни пар Хичкок тежио је да сазна све де­ таље о њему, а посебно о њиховој домаћици Милени Дравић, данас легенди српске глумачке сцене, а у то време младој 24-­годишња­ кињи, чија је каријера цветала муњевитом брзином.

­Реците како сте се осећали када сте били глумица у “Kозари” међу народом који је то преживео ­ пи­ тао је Хичкок Милену.

– Била сам глумица до једног тренутка. А онда су сви, од оног најмањег дечака који се тек био родио до човека који је био наш консултант у режији, који је ту ратовао, сви су они били људи с Kозаре. То за њих више није био филм, то је била истина која се враћа… ­ одговорила је глумица. Kао добра домаћица, након што се недвосмислено изјаснио да га интересује само стари Београд, Милена Дравић показала им је на­јстарију кафану у граду ­ “Знак питања”, затим Kонак кнегиње Љубице, Трг републике, Мило­шев конак и друге знаменитости. Хичкок је с интересовањем по­ сматрао експонате Првог и Дру­гог устанка.

­Веома волим старо оружје и че­сто сам желео да направим филм у ком би се некакав злочин десио неким необичним оружјем. Ипак, досад то нисам учинио јер ми се увек чинило да је старо оружје сувише експлоатисано у разним спектаклима и псеудоисториј­ским филмовима ­ закључио је мајстор напетости.

ЉУБИТЕЉ ЖИВОТИЊА У БЕОГРАДСКОМ ЗОО-ВРТУ

Познато је да се Хичкок поја­вљивао у већини својих филмо­ва, па су гледаоци тако имали прилику да га виде као пешака, у градском превозу или с омиље­ним пудлицама. Истицао је да је желео да буде глумац, али је био превише стидљив, због чега се и појављивао само у малим улога­ма. Још један од разлога био је и што су, како је наводио, глумци понекад проблем, понекад ну­жно зло.

У току обиласка Београда от­крио је да су се, као најбољи глумци, у његовим филмови­ма показале птице, због чега се, када је стигао у зоолошки врт, прво с њима и поздравио. Говорио је да му се допада наш мали зоо­врт и зачудио се што је слоница Тиса донела мла­дунче на свет јер још никада није чуо да се у заточеништву родила беба слона. Наравно, посетио је и малену Цицу, пр­во слонче у Европи рођено у кавезу, а када је видео њеног тату везаног ланцем за решет­ке, његов пређашњи, разнеже­ни израз лица, изобличио се у намрштен и врло незадовољан. Објаснили су му да је слон у последње време био немиран и да је чак покушао и да разбије решетке кавеза.

– Можда је нервозан зато што је везан. Страшно ми је жао када видим животињу тако спутану. Пробајте, молим вас, у моје име да замолите управу зоолошког врта да покуша да га ослободи. Можда и није тако страшан ­ замолио је чувени ре­дитељ, како су писале Вечерње новости.

Обилазак Београда прекину­ла је киша и Хичкок је остао сам да би завршио преостале обавезе. Његова посета остала је упамћена и до данас, а јед­на од оних која се увек радо сећала сусрета с Алфредом и Алмом била је управо Милена Дравић.

– Била сам у друштву с ле­гендом, силно почашћена и то заувек остаје у сећању. Он је већ тада био један од највећих редитеља свих времена, а ја јако млада, на почетку кари­јере. Већ тада сам знала већи­ну његових сјајних филмова. И Хичкока и његову жену Алму памтим као драге људе ­- сећала се својевремено Милена.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ