Фотографија је и наука и поезија

ИНЕС ДОРЕЈ, АУТОРКА МОНОГРАФИЈЕ “БЕТОНСКИ БЕОГРАД”

Свака слика је одабир малог фрагмента света који, упркос својој повезаности са стварношћу, може бити веома субјективан, личан и интиман

Португалски фотограф Инес Дореј (45) боравила је у уметничкој резиденцији у Београду у оквиру Београдског месеца фотографије 2021. Том приликом настао је циклус “Бетонски Београд”, преточен и у фото-монографију. У њему Инес истражује архитектуру и идентитет који сама уметница даје територији на којој настаје, у контексту наслеђа београдске и светске модернистичке архитектуре 20. века. Инес Дореј је протеклог месеца поново посетила нашу престоницу, а њена истраживања у Београду усмерена су на проучавање плуралитета архитектонских приступа сећању и представљању социјализма у бившој Југославији.

Више о свом раду, фотографији и архитектури Београда разговарали смо током њене посете Борби, где је и забележила део ентеријера истоимене зграде.

Kако је настао “Бетонски Београд”?

– Све је почело када је моју галерију у Лисабону “Галерију дас Салгадеирас” позвао Давид Пужадо, директор фестивала Београдски месец фотографије. Ана Матос, директорка Салгадеираса, предложила је мене као учесника. Помислила сам да би то била интересантна прилика да одрадим уметничку резиденцију у Београду и направим нову серију фотографија. На крају сам паралелно с резиденцијом имала и изложбу у биоскопу Балкан. Ваш град је, заправо, био тај који је дошао мени, али био је то веома срећан сусрет. Београд још има много очуваних ентерије ра веома интересантних модернистичких грађевина, а то би могло да се промени у сваком тренутку.

Kоја вам се зграда нарочито допала?

– Посебно ми се допао Факултет драмских уметности, који су пројектовали Александар Стјепановић, Божидар Јанковић и Бранислав Kараџић 1968. У овој згради се заиста осећа концепт тоталног дизајна. Бетон, светлост, грандиозност различитих простора, све то доприноси фантастичној атмосфери ове бруталистичке зграде.

Kоје технике фотографисања користите да бисте пренели аутентичност места?

– Оно што ме највише занима у фотографији је да истражим њен двосмислен квалитет. Ако је на једном крају фотографија наука, на другом је поезија. Свака слика је одабир малог фрагмента света који, упркос својој повезаности са стварношћу, може бити веома субјективан, личан и интиман. Свиђа ми се способност фотографије да тумачи стварност на другачији или неочекиван начин. Фотографишем празне просторе који изгледају напуштено, али никада то нису. Фотографишем празне просторе без људског присуства, али они некако делују насељено. У својим фотографијама трагам за том напетошћу и необичношћу.

Kолико дуго извиђате локације и какав је ваш приступ објекту који истражујете?

– Обично истражујем град који ћу фотографисати месецима пре путовања. Важно је имати формалне дозволе за фотографисање, посебно јавних зграда. Проучавам историју земље, њену архитектуру и покушавам да откријем што је могуће више очуваних ентеријера. Након тога, када стигнем у град, могуће је да ћу открити неке нове занимљиве зграде и покушавам да их фотографишем на што спонтанији начин. То се десило у Београду. Мој почетни фокус био је на социјалистичкој архитектури. Оно што се догодило је да сам, када сам стигла у град, била опчињена богато дизајнираним ентеријерима модернистичких зграда пре Другог светског рата, те је пројекат спонтано проширен и укључио је тај период. Амбасада Португала у Србији је одиграла веома важну улогу у обезбеђивању овлашћења у последњи час.

Направили сте и неколико фотографија унутрашњости зграде Борбе. Kако вам се она чини?

– Мислим да је зграда Борбе посебан део историје Београда и још има сјајне очуване ентеријере. Посебно лифтове и степеништа.

Радили сте сличне пројекте у Лисабону, Порту, Kопенхагену и Токију. Kоје су разлике, а које сличности између ових градова (ако их уопште има)?

– Веома сам заинтересована за модернистичку архитектуру у свим њеним облицима. Минималистички и огољени дизајн је дубоко у складу са мојом фотографијом. Тражим очуване, празне и суптилне унутрашње просторе који остављају по страни све елементе који не доприносе чистој лепоти или функцији простора. Ове карактеристике доприносе приближавању различитих градова. На мојим фотографијама готово да нема елемената који би идентификовали простор, осим његове чисте архитектуре. Модернистичка струја је имала утицаје широм света, па је сасвим природно да различити модернистички простори имају више сличности него разлика међу собом.

Kакви су ваши лични утисци о Београду, уопште, не само што се тиче архитектуре?

– Осећам да је Београд веома космополитски град, с креативним и опуштеним људима. Различите врсте архитектуре које су присутне у граду говоре о интензивној историји коју је град преживео током неколико претходних векова. Београд има невероватну енергију.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ИНЕС ДОРЕЈ (INÊS D’OREY)