Кад изађем на сцену, деси се магија, као што животиња има инстинкт...
ЗЛАТАН ВИДОВИЋ, ЈЕДАН ОД ГЛАВНИХ АКТЕРА “ОЛУЈЕ”, ПРИЧЕ О ПОГРОМУ СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ
Никад не бих играо дводимензионалне ликове, који не пружају прилику да их одбраниш
Након прекида због пандемије, почетком априла настављено је снимање “Олује”, првог пројекта домаће кинематографије о погрому Срба у Хрватској 1995. Филм редитеља и сценаристе Милоша Радуновића, чија се премијера очекује на јесен, биће преточен и у серију од 12 епизода. Једну од главних мушких улога тумачи Златан Видовић (39), рођен у Фојници, кога је публика имала прилике да гледа у филмовима “Дара из Јасеновца”, “Лихвар” и “Хотел Балкан”, у серијама “Певачица” и “То топло љето”, као и у представама Народног позоришта Републике Српске, чији је стални члан. У разговору за Борбу прича нам о изазовима и улози у “Олуји”, али и самом значају овог остварења.
– Тумачим браћу близанце, који су дијаметрално различити. Један је свештеник, а други је човек који је био у Легији странаца и који се враћа у тај вихор рата да тражи несталог брата близанца. Морам да нагласим да филм нема никакву националистичку тенденцију, никакве мотиве те врсте, већ је у питању једна лична прича човека који трага за братовим убицом. Поносан сам што сам део оваквог пројекта јер мислим да треба говорити о стварима које су се десиле, наравно, на добар и паметан начин.
Играли сте у филму “Дара из Јасеновца”, који је изазвао подељена мишљења и жестоке полемике. Да ли мислите да ће то бити случај и с “Олујом”?
– Свакако да хоће. Kада сам добио сценарио на читање, свестан сам био да ће бити много контроверзи. Тема је осетљива и сваки филм који се бави таквом тематиком је у старту принуђен да буде на ветрометини разних критика, не само филмских већ и критика национално острашћених људи. Оно чему се ја надам јесте да ће филм бити квалитетан и моја улога добро урађена, а то је оно што је мени, као глумцу, најбитније.
Какво искуство носите са снимања вишеструко награђиваног филма “Лихвар” Немање Ћеранића, с обзиром на то да је снимљен за свега две недеље и у јеку пандемије?
– То ми је једно од најлепших искустава до сада у каријери. Филм је радила екипа младих ентузијаста и ја волим тај локал-патриотизам који браћа Ћеранић имају. “Лихвар” је урађен с минимумом финансијских средстава, али је постигао незапамћен успех у односу на оно што је имао да понуди, не мислим у уметничком, већ у финансијском смислу. Нико га није протежирао, а готово да не постоји фестивал на коме није освојио бар једну награду. И редитељ и продуцент и ми глумци и цео тим смо некако сложили енергије у нешто ди вно и мислим да ће “Лихвар” остати и много после нас, а то је за мене највећа награда.
У Мостару сте награђени управо за споредну мушку улогу у “Лихвару”. Kолико вам значи ова награда и да ли оне некад могу да делују и обавезујуће за глумца?
– Могу, баш као што и саме улоге и пројекти делују обавезујуће јер ово је посао који се увек почиње из прве брзине. Водим се тиме да сваки успех који сам постигао треба да ме врати на почетак не бих ли поново остварио такав или сличан успех. Награде за мене јесу обавезујуће, али су и показатељ да сам на добром путу.
Тренирали сте и дуго играли фудбал. Kако је, ипак, уметност превагнула?
– У уметности сам могао да сублимирам више ствари које ме занимају попут филма, књижевности, поезије, музике… а фудбал је остао страст која ће ме пратити цео живот. Играм га данас рекреативно, као и тенис, тако да је спорт за мене један издувни вентил, који ми помаже да побегнем од лудила које понекад глума носи.
Из ког разлога или више њих не бисте прихватили неку улогу?
Не бих је прихватио због лоше написаног сценарија или због ликова који су дводимензионални и који не пружају прилику да их одбраниш или разграничиш. Ту мислим и на филм и позориште. И раније сам одбијао такве улоге, а одбијаћу их и убудуће јер сматрам да не треба по сваку цену све да се игра. Свако има неки свој терен, просто није могуће да у свему будеш добар.
Kакав је положај глумца у друштву данас?
- Положај глумца у данашњем друштву је, у неку руку, добар јер се много ради. Мислим да се никада више није снимало као данас, још од доба партизанских филмова. Самим тим, то је много прилика за глумца да покаже нешто своје ако је добар, али постоји и та танка линија када се глума поистовети с естрадом, што није добро. Тога се треба чувати. Глумац не треба да буде део таблоида и жуте штампе, већ оно што, према мом схватању, треба да буде, а то је светионик културе.
Свака суза заслужује филм
Филм и серија “Олуја” прате “на интензиван и драматичан начин” период непосредно пре, током и након “Олује”, операције хрватске војске 49. августа 1995, када је на хиљаде људи, већином српског порекла, убијено и нестало, а око 250.000 про терано. Намера редитеља и сценаристе Милоша Радуновића била је да ода почаст судбинама обичних људи који су кроз историју највише пропатили, а остали занемарени, навели су продуценти.
“Олуја” је наше виђење рата, базирано на истинитим причама, у ком је наш народ озбиљно страдао. У центру дешавања су животне судбине главних јунака, које су веома потресне и емотивне у мери да свака њихова суза заслужује посебан филм рекао је Радуновић.
Осим Златана Видовића, у глумачкој подели су и Јово Мак сић, Новак Билбија, Давор Јањић, Јелена Човић, Марија Пикић, Љубиша Милишић, Иван Вујић, Милица Станковићи други.
аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ