Глумац треба да буде светионик културе

ЗЛАТАН ВИДОВИЋ, ЈЕДАН ОД ГЛАВНИХ АКТЕРА “ОЛУЈЕ”, ПРИЧЕ О ПОГРОМУ СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ

Никад не бих играо дводимензионалне ликове, који не пружају прилику да их одбраниш

Након прекида због пандемије, почетком апри­ла настављено је снимање “Олује”, првог пројекта домаће кинема­тографије о погрому Срба у Хр­ватској 1995. Филм редитеља и сценаристе Милоша Радунови­ћа, чија се премијера очекује на јесен, биће преточен и у серију од 12 епизода. Једну од главних мушких улога тумачи Златан Видовић (39), рођен у Фојници, кога је публика имала прилике да гледа у филмовима “Дара из Јасеновца”, “Лихвар” и “Хотел Балкан”, у серијама “Певачица” и “То топло љето”, као и у пред­ставама Народног позоришта Републике Српске, чији је стал­ни члан. У разговору за Борбу прича нам о изазовима и улози у “Олуји”, али и самом значају овог остварења.

– Тумачим браћу близанце, који су дијаметрално различи­ти. Један је свештеник, а дру­ги је човек који је био у Легији странаца и који се враћа у тај вихор рата да тражи несталог брата близанца. Морам да на­гласим да филм нема никакву националистичку тенденцију, никакве мотиве те врсте, већ је у питању једна лична прича човека који трага за братовим убицом. Поносан сам што сам део оваквог пројекта јер ми­слим да треба говорити о ства­рима које су се десиле, наравно, на добар и паметан начин.

Играли сте у филму “Дара из Јасеновца”, који је изазвао подељена ми­шљења и жестоке полемике. Да ли мислите да ће то бити случај и с “Олујом”?

– Свакако да хоће. Kада сам добио сценарио на читање, све­стан сам био да ће бити много контроверзи. Тема је осетљи­ва и сваки филм који се бави таквом тематиком је у старту принуђен да буде на ветроме­тини разних критика, не само филмских већ и критика нацио­нал­но остра­шће­них љу­ди. Оно че­му се ја на­дам је­сте да ће филм бити квалитетан и моја улога добро урађена, а то је оно што је мени, као глумцу, најбитније.

Какво искуство носи­те са снимања вишес­труко награђиваног филма “Лихвар” Немање Ћеранића, с обзиром на то да је снимљен за свега две недеље и у јеку пандемије?

– То ми је једно од најлепших искустава до сада у каријери. Филм је радила екипа младих ентузијаста и ја волим тај ло­кал-патриотизам који браћа Ћеранић имају. “Лихвар” је урађен с минимумом финан­сијских средстава, али је пости­гао незапамћен успех у односу на оно што је имао да понуди, не мислим у уметничком, већ у финансијском смислу. Нико га није протежирао, а готово да не постоји фестивал на коме није освојио бар једну награду. И редитељ и продуцент и ми глумци и цео тим смо некако сложили енергије у нешто ди вно и мислим да ће “Лихвар” остати и много после нас, а то је за мене највећа награда.

У Мостару сте награђе­ни управо за споредну мушку улогу у “Лихвару”. Kо­лико вам значи ова награда и да ли оне некад могу да делују и обавезујуће за глумца?

– Могу, баш као што и саме улоге и пројекти делују оба­везујуће јер ово је посао који се увек почиње из прве брзи­не. Во­дим се тиме да сваки успех који сам пости­гао тре­ба да ме врати на почетак не бих ли поново остварио такав или сличан успех. Награде за мене јесу обавезујуће, али су и пока­затељ да сам на добром путу.

Тренирали сте и дуго играли фудбал. Kако је, ипак, уметност превагнула?

– У уметности сам могао да сублимирам више ствари које ме занимају попут филма, књижевности, поезије, музи­ке… а фудбал је остао страст која ће ме пратити цео живот. Играм га данас рекреативно, као и тенис, тако да је спорт за мене један издувни вентил, који ми помаже да побегнем од лудила које понекад глу­ма носи.

Из ког разлога ­ или више њих ­ не бисте прихватили неку улогу?

­Не бих је прихватио због лоше написаног сценарија или због ли­кова који су дводимензионални и који не пружају прилику да их одбраниш или разграничиш. Ту мислим и на филм и позориште. И раније сам одбијао такве улоге, а одбијаћу их и убудуће јер сма­трам да не треба по сваку цену све да се игра. Свако има неки свој терен, просто није могуће да у свему будеш добар.

Kакав је положај глу­мца у друштву данас?

­- Положај глумца у данашњем друштву је, у неку руку, добар јер се много ради. Мислим да се никада више није снимало као данас, још од доба пар­тизанских филмова. Самим тим, то је много прилика за глумца да покаже не­што своје ако је добар, али постоји и та танка линија када се глума поистовети с естрадом, што није добро. Тога се треба чувати. Глу­мац не треба да буде део таблоида и жуте штампе, већ оно што, пре­ма мом схватању, треба да буде, а то је светионик културе.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ