Илузија нас прати цео живот

Проф. др Драган Симеуновић, аутор књиге Политика као уметност илузије

Жудећи за својим добром, човек је склон да, помоћу разних илузија, надокнади оно што нема

Политика гради себе као илузију која мора бити не само прихваћена него пре тога и објашњена као најбоља могућност реалности. По томе што истинитост политике не сме да представља неку просту тачност, да она не би нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Уопште, по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није. Као што уметност сликарским делом ствара илузију трајности неког осмеха, неког тренутног враголастог покрета око уста, тако и политика ствара илузију трајности духовних потеза у животу људи, њихових доживљаја и догађаја који се стално смењују уколико их одреди политички значајним.

Као што је уметности стало до казивања и причињавања, а не до “природног реалног бића”, и политици је више стало до илузије него до реалности, али из сасвим другог разлога – зато што је илузија потпуно у њеним рукама, док реалност није”, каже проф. др Драган Симеуновић, аутор књиге “Политика као уметност илузије”, објављене 2023. у издању Матице Српске, “Прометеја” и Центра за културне интеграције.

Кажете да срећа и илузија иду заједно јер је за обе потребно извесно одсуство разума, те да се могућност илузије заснива на човековој потреби да верује у себе, идеје и људе, као да су савршени, иако зна да такву не могу бити. Чему илузија?

– Илузија је нешто што нас прати цео живот, нешто што нам је у сваком тренутку потребно јер на тај начин лакше подносимо несавршеност и себе самих и живота. Наиме, ми живимо у несавршеном свету, а трагамо за савршенством, за лепотом, за добрим. Отуда, жудећи за својим добром, човек је склон да помоћу разних илузија надокнади оно што нема. Сваки човек на овој планети мисли за себе да је паметан, свако мисли за себе да је добар, да заслужује да буде вољен. Исто тако, имамо илузије о другим људима. Често их доживљавамо као савршене или апсолутно несавршене, што је у оба случаја илузија. Заправо, ми живимо у једном свету препуном илузија, а да тога нисмо свесни.

Ми мислимо да смо много реалистични и да све видимо онако како јесте, што није тачно и што отвара питање много чега сродног илузији, као што је питање истине, лажи, полуистине, постистине у овом савременом добу и много чега другог што од антике до данас заокупља човека. А када је реч о илузији у нашим животима, она је толико јака да ми немамо могућност да јој се одупремо.

Да ли је то стога што је живот сам по себи, заправо, препун илузија?

– Ја сам поменуо да сваки човек има илузију да је паметан. Чувена наша изрека каже: “Кад би се све памети откотрљале низ планину, свако би сишао и тражио своју, убеђен да је његова памет највећа. Не би тражили ни Његошеву ни Ајнштајнову, без обзира на признатост.” У сваком случају, ми имамо одређене илузије које нам помажу да се осећамо сигурније, боље. Илузијом је испуњен наш живот. Илузијом је испуњена уметност, илузијом су испуњене и наше друге активности, рецимо политика. Уметност покушава да нас усрећи, чинећи наш живот лепшим, нудећи илузорну представу неког осмеха као код Мона Лизе, који делује као реалност. Моћ илузије је у томе што она изгледа као стварност, а, у ствари, то није. Када гледате Мона Лизу, тај њен осмех изгледа као прави, као да је жива.

И тај њен осмех очарава. С друге стране, политика постоји да дођемо до свог добра и до колективног добра јер не бисмо могли сами да изградимо ауто-пут до своје куће нити да уведемо грејање. Све су то неке баналне ствари које указују на неопходност организовања друштва и заједнице, државе и зато политика служи заједничком и личном добру. Стога нам политика и нуди разне илузорне пројекте који су илузорни све док се не реализују. Она је толико препуна илузија да можемо о њој говорити као о својеврсној уметности.

Како политика постиже то својство уметности?

– Начином свога грађења. Политика, као и права уметност, начином свога грађења се уопште не разликује од уметности јер се базира на илузорним представама. Она тежи да нам пружи илузију среће, задовољства, да изазове у нама утисак, да пођемо за њом, да јој се дивимо. Међутим, по својој сврховитости, по својим циљевима, политика се разликује од уметности, зато она и није права уметност.

Док уметност жели да нас заведе, да нам учини живот лепшим, да нам учини пријатним боравак у неком изложбеном салону или читање лепе књиге или песме, уметност која нас плени и ми се осећамо добро и лепо, политика није тако хумана. Она умногоме то што ради, када је реч о илузији, ради себе ради у великој мери. Сврха политике није идентична. Међутим, ако би се поједноставило, то би водило ка закључку да су политичари преваранти. То није тачно јер те крајности нису добре.

Налазимо пак да политика и илузија одувек иду заједно. Како ви то видите?

– Сваки пројекат који неки политичар нуди је илузорни док се не реализује. Све су то илузије нечега, а ми ћемо проверити кроз остварење тог пројекта да ли је он био илузоран или је представљао најбољу могућност по нас да се претвори у стварност. Ако политичар стварно верује у неки пројекат, ако живи за њега и ако нема намеру да остварује тај пројекат да би уживао у власти или да би дошао до богатства, моћи или нечег трећег, онда можемо да говоримо о илузији као привиду. Али ако политичар све време настоји да нам пружа илузију да ће нам бити боље ако он дође на власт или ако га одржавамо на власти зато што он говори да ради добро и да ће нам бити боље, а да притом мисли само како да узме неки новац или да ужива у моћи, он онда има илузију коју гради као обману јер се у илузији једна иста радња може третирати као привид и као обмана. Даћу једноставнији пример: ако неко на неком рођендану вешто баца карте, скривајући праву, с намером да обмане, шале ради, некога ту, а да не узме никоме новац, већ да свима буде пријатно и забавно у том такмичењу погађања која је права од три карте, то је онда илузија која се претвара у привид.

Али ако се та иста радња, тај исти покрет рукама, с исте три карте, изводи на улици с намером да неког пролазника неко опљачка, тако што ће га помоћу те илузорне представе о правој карти навући да потроши новац кроз опкладу, онда је то обмана. Исти покрети, иста радња, али сврха је другачија. Зато кажем да се од праве уметности политика разликује по својој сврховитости, по циљу, чему та илузија треба да послужи. Зато одиста она не може да буде права уметност, али, толико је идентична по начину грађења и толико је пуна илузија да можемо говорити да је она скоро идентична правој уметности.

Аутор Мила Милосављевић

Фото: Владан Ракић