Scroll Top

Из генерације у генерацију жене су ослобађале умове

iz-generatsije-u-generatsiju-zhene-su-osl
Сличне теме

ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ О НОВОЈ КЊИЗИ “КЋЕРИ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА”

Оне које су пристале да се врате у време када су жене биле сексуални објекти обесмислиле су вишевековну борбу хиљада жена

Своје читаоце на недавно заврше­ном Сајму књига у Београду књи­жевница Љиља­на Хабјановић Ђуровић обра­довала је новим романом, који је, судећи по дугим редовима испред штанда издавачке куће “Глобос Александрија”, при­вукао велику пажњу љубите­ља књижевности. Реч је о делу “Кћери Светог Василија”, које је ауторка посветила блажено­ почившем митрополиту Амфилохију. Главна јунакиња романа рођена је 1980, одрастала је де­ведесетих, а ушавши у четврту деценију живота суочава се с ранијим изборима и кроз дуго­годишњу и мукотрпну борбу за потомство сагледава свој живот на прави начин. Поред ње, у ро­ману се јавља низ бочних, веома занимљивих ликова, који говоре о греху и покајању, праштању, стиду и слободи…

Шта вас је подстакло да почнете да пишете овај роман?

– Свако уметничко дело дар је духа божјег, а, као што пише у Јеванђељу: “Дух дише где хоће и глас Његов чујеш, а не знаш одакле долази и куда иде.” Да­кле, не бих да себи и својим промишљањима приписујем нешто што сам добила на дар. Иначе, ово је трећи роман из низа “Острошко тримирје”. Још једна књига о људима и догађа­јима везаним за Острог и Светог Василија. Настао је на основу историјских података, записа о чудима Светог Василија, који су сачувани у архиви Острошког манастира и разговора са савре­меницима. Градила сам га као породичну сагу, која обухвата период дужи од 100 година ­ од краја 19. века до наших дана, и као сложен мозаик драматичних људских судбина.

Који пут су морале да пређу ваше јунакиње да би дошле до “онтолошког преврата”?

– Мада је роман саткан од више ликова, као јунакиње издвајају се Сара и њена баба Рада. Обе живе без вере и Бога, свака пре­ма правилима свог времена. А онда се суочавају с последицама таквог живота, што их принуди да се суоче са сопственим греси­ма. И обе крећу на дуг и муко­трпан пут истинског покајања. И бабу и унуку ка покајању и промени води љубав. Покајање почиње у уму, када човек види свој грех и пожели да га одба­ци. За разумевање покајања као онтолошког преврата био ми је драгоцен текст “Могућност при­мене покајне праксе ране цркве у савременом добу”. То је док­торски рад епископа жичког др Јустина, коме сам веома захвал­на што ми је љубазно омогућио да га прочитам.

Сара подлеже илузији да је освојила слободу. Шта слобода значи за савременог човека?

– Човек непрестано тра­жи и захтева слободу. Стално је у некој побуни. Бори се да истргне своју слободу из туђих руку. А заборавља да је већ слободан. Слободу, потпуну и свеобухватну, човеку је дао Бог. Јер у часу када је дао запо­вест о некушању плодова с дрвета познања добра и зла, дао му је мо­гућност избора. Од тада, на човеку је да одабере како ће користити ту слободу. Да ли као Адам, који је по­слушао шапат лукавога, или као Христос, који говори с љубављу: “Нека буде воља Твоја! ” Али уз слободу иде и велика одговорност. “Све ми је слободно, али ми није све на корист”, писао је апостол Павле. Овим речима поручује нам: “Да, све нам је допуштено јер нас је Бог створио као слободне, али није све што радимо добро за нас.” И саветује нам да, ако желимо да останемо слободни, морамо бити обазриви. Да бисмо остали слобод­ни, не смемо ову предивну слободу коју нам је дао Бог користити тако да себе доведемо у стање ропства. А Сара је баш то урадила. Веровала је да бити слободан значи живети по својој вољи. Не марећи за друге. Не марећи за сутра. Да бити слобо­дан значи узети, употребити, одба­цити. Не везивати се. Не припадати. Она је била робиња свог изгледа и телесних ужитака. Дакле, своју богомдану слободу искористила је да одабере облик свог робовања и тако је претворила у средство са­моуништења. Истинска слобода је унутрашња слобода. Она обитава у срцу. У уму. Имати унутрашњу слободу значи да нисмо дозволили да ишта овлада нама.

Слобода, како је дожи­вљавају Сарине вршња­киње, своди се на служење телу. Медији жени намећу нове каноне лепоте, обезвређујући, истовремено, истинске вреднос­ти које су јој прирођене.

– Из генерације у генерацију жене су ослобађале умове. Мењале оби­чаје старе вековима. Бориле се да нам се признају памет и таленат, способност и знање. Да постане­мо истински равноправне. Тражиле су, захтевале, да се више вреднују наша унутрашња својства и дубо­ко скривене одлике наших бића, него изглед. Да би се открило то унутрашње, то скривено, потре­бни су време и труд. Потребно је да је некоме важно и стало. Данас многе жене пристају да буду про­цењене брзо, површно и успут. Разголићене и скроз на извол’те прихватиле су да се њихова вред­ност мери конфекцијским бројем и кубицима силикона убризганих у груди и усне. Да их вреднују по ономе што, у суштини, нема ни­ какву вредност. Пристајући да се врате у време када су жене биле сексуални објекти, обесмисли­ле су вишевековну борбу хиљада жена. И одговорне су што данас младе девојке за 18. рођендан, уместо летње школе енглеског у Лондону или Њујорку, траже нове груди и пачја уста.

Како родитељ данас да се супротстави негативном утицају медија и инте­рнета, који, умногоме, утичу на васпитање деце?

– Љубављу, стрпљењем и вре­меном које посвећује деци. Роди­тељ не сме да допусти да му дете васпитава и обликује друштво и медији. Али за то је потребно одрећи се неких испразних задовољстава која краду време и одвлаче човека од породице. Да­кле, мање гледања утакмица и тениса, мање серија без почетка и краја. Мање качења фотошо­пираних фоткица по друштве­ним мрежама и бројања лајкова. Мање скидања мудрих мисли с разних портала и слања “прија­тељима” с друштвених мрежа. Мање читања аброва на портали­ма, исписивања коментара и сва­ђе с невидљивим и анонимним неистомишљеницима. Мање бесконачних телефонских раз­говора и разглабања на групама за ово или оно. И ето времена за децу. За разговоре и дружења с њима. За утицај на њих. За ва­ спитање. За утврђивање у вери. То је уједно и одговор на пита­ње како сачувати породицу. Како је одбранити, како спречити да њоме овлада дух овог времена, у ком је све постало дозвољено и релативно. У коме је замагљена граница између доброг и лошег, исправног и погрешног, онога што је за понос и онога чега се треба стидети.

Одсуство стида свепри­ сутно је на путу пада човековог, па и код јунака ваше књиге. Хоће ли заправо стид, а не ле­по­та спа­сти свет?

– Ту ди­в­ну ми­сао ве ли­ког ру­ског ре­ди­те­ља Андреја Тарковског да ће стид спасти свет чула сам од митрополита Амфило­хија. Стид би тре­бало да буде дрхтај нашег унутрашњег бића, које је свесно да се огрешило о друге људе или Бога. Осећање сти­да тесно повезано с осећањем части. У друштву у коме нема стида, страдају вредности. И страда човек. Међутим, човек се данас стиди из погрешних разлога. Стиди се свог сирома­штва, изгледа, неуспеха, болести. Стиди се ако нема партнера. Ако не може да роди дете. Истовре­мено, човек вара супружника, за­ поставља децу, склон је насиљу и пороцима, издаје пријатеље, примитиван је и бахат, улизи­ца је моћних, незналица. Краде и лаже, неморалан је и безосе­ћајан, облапоран и саможив. Нуди се и продаје. И тога се не стиди. Не стиди се онога чега би се свако частан и честит морао стидети. Напротив, многе од ових својих поступака и особина бе­ стидан човек доживљава као по­себну домишљатост и вештину. Као доказ своје супериорности. Узалуд је отац психоанализе Си­гмунд Фројд тврдио да је “први знак људске глупости потпуно одсуство стида”, ми живимо у свету и времену када су они који немају стида уверени да су веома паметни. Све је мање људи чији се образ зацрвени када ураде нешто лоше. Нешто не­ достојно човека. Када почнемо да се стидимо својих мисли и својих поступака, да мењамо понашање, па, ако је нужно, и своју природу, када се одрекне­мо неморала и безосећајности, постаћемо бољи. Ако свако од нас постане бољи, моралнији, човечнији, свет ће постати боље место.

Роман сте посветили митрополиту Амфи­лохију, са којим сте имали посве посебан однос. Често истичете да вам много не­достаје.

– Митрополит Амфилохије био је изузетна личност. Више пута рекла сам да је он Василије нашег времена. Време ће то потвр­дити. О њему ће се и у књигама писати и у црквама појати. Од 2001. све моје књиге читао је у рукопису. За неке је написао и предговор. Ову књигу је, увере­на сам, читао преко мог рамена. Док сам је писала, осећала сам његово живо присуство. Јед­не вечери, мислим да је било с јесени 2016, негде око пола 11, јавио ми се из Жиче. Током раз­говора рекла сам му да желим да напишем неколико романа о људима и догађајима везаним за Острог и Светог Васили­ја под за­јед­ни­ч­ким на­сло­вом “Остро­шко три­ми­р­је”. Ра­спи­ти вао се о де­та­љи­ма. А ка­да самму обја­снила сво­ју за­ми­сао, бла­го словио је моју намеру и рад. Тако да читаво “Острошко тримирје” настаје и излази с његовим бла­гословом. Једном ми је поклонио своју књигу поезије “У Јагњету је спас”, са посветом: “Љиљани, јагњећег срца и ума.” Ту књигу, кратак текст о роману “Петка­на”, исписан његовом руком, њего­ву бројаницу и две његове графит­не оловке чувам као благо. А њега чувам у свом срцу, с поштовањем, благодарношћу и љубављу. Увек када одем у Црну Гору, првоодем у Саборни храм, на његов гроб. И обрадујем се кад видим да је томе­ сто већ постало место ходочашћа.

Мила Милосављевић

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: