Scroll Top

Капитал и слога, тајна успеха породице Вајферт

kapital-i-sloga-tajna-uspeha-poroditse
Сличне теме

ТРИ ВЕКА ПРОИЗВОДЊЕ ПИВА У СРБИЈИ

Некада најстарија пивница на Балкану данас је препуштена зубу времена

У Србији се ове године обеле­ жава три века пиварства, а ка­ко је прво пиво потекло у Панчеву, наша реда­кција упутила се у најстарију пивницу на Балкану, коју је средином 19. века купила породица Вајферт.

– На подручју Војводине након 1718. долази период урбаниза­ције, који са собом носи, између осталог, и потребу за стварањем пиваре која би производила пи­во за широке грађанске масе. У прилог томе ишло је то што на банатском мочварном тлу није било лако доћи до пијаће воде, па је у том случају лакше било пити алкохол, од ког се не мо­жете отровати, као од кварне пијаће воде. За првих сто годи­на пивара је променила чак три власника пре него што је дошла у руке Игњата Вајферта, када почиње златна епоха ­- каже за Борбу Никола Конески, докто­ранд историје на Филозофском факултету у Београду.

ФОТО: АРХИВА БОРБЕ / ДРЖАВНИ АРХИВ ПАНЧЕВО

Та­да­шња зе­ма­љ­ска упра­ва 1722. одлучила је да преда на управљање пиваре у Панче­ву, Паланци и Каран Себешу. Игром случаја, оне су дошле у руке Јеврејину из данашње Братиславе Абрахаму Кепишу. Производња је била примити­вна, све се правило ручно, без механизације и парне машине, а упркос рату 1737. и куги, која је погодила Панчево, пивара је успела да одоли недаћама, об­нови се и настави производњу. Од оснивања, када је предста­вљала прву фабрику пива на Балкану и једну од првих ове врсте у Европи, фабрика је ра­дила без прекида и стоички је подносила све кризе које су у том раздобљу потресале овај део Европе.

ФОТО: АРХИВА БОРБЕ

ДОЛАЗАК ВАЈФЕРТОВИХ НА ЧЕЛО ФАБРИКЕ

– Године 1760. у посету дола­зи Себастијан Крацајзен, који спроводи модернизацију пива­ре и унапређивање производње, да би је 1781. откупио, и отад пивара прелази у приватно власништво. Он ће управљати њом две деценије, а након тога пивара ће прећи у руке Јозефа Краутвашла, коме је, према ве­ровању, дошла у руке као мираз јер је био ожењен ћерком прет­ходног власника. Поред њих, још једна битна фигура за ову пивару био је Валентин Бегер, један од најбогатијих људи то­га доба. Бегер је купио пивару 1810, а како га пиварство није претерано занимало, одлучио је да је прода и препусти свом рођаку по имену Игњац Хајзер – наводи даље млади историчар. Игњат Вајферт 1847. преузима пивару од ујака Игњаца Хајзе­ра, од кога је и учио пиварски занат. Како нам открива Нико­ла Конески, пивара је названа Вајфертова управо по њему, који је побрао највеће заслуге због увођења модернизације, парне машине, бржег процеса производње пива, као и тада започетог извоза и трговине пивом. Наредних сто година, колико је пивара остала у вла­сништву ове породице, судећи по свим доступним изворима, представљало је златну епоху ове фабрике.

Добар капитал, породична слога и изузетан стратешки положај чинили су тајну успе­ха породице Вајферт. Да је ова породица све радила смислено, у прилог сведочи и чињеница да је старији члан ове породи­це Георг Вајферт сваком сину наменио један део свог занима­ња да не би било препирки и сукоба интереса међу браћом. Тако је Игњат почео да се бави и трговином житарица јер, да бисте имали добро пиво, морате имати и квалитетне житарице.

ОД ПРОБЛЕМА ДО КРСНЕ СЛАВЕ

Игњат се успешно носио са свим проблемима и недаћама с којима се сусретала пивара попут довода житарица, лоше саобраћајнице током зимског периода, пореза, контроле од власти и конкуренције.

– Постојао је и проблем складиштења сировина и производа јер, иако је близина Тамиша била велика предност, он је често плавио те подруме, те је Игњат био приморан да купи поседе удаљене од реке где би се складиштили производи. Још један велики проблем био је како сачувати пиво у врелим летњим месецима с обзиром на то да нису постојали фрижидери. Решење је било да се зими исеку коцке леда у Тамишу или Дунаву, које би се полагале у земљиште на већу дубину, не би ли се боце охладиле и пиво одржало. Најизазовнија зима 1860. донела је једну анегдоту. С обзиром на то да Тамиш дуго није заледио, све је указивало на то да ће летња сезона пропасти. Игњат се, увидевши то, заветовао да ће обележавати ону славу на дан када се заледи река. Отуда је управо крсна слава пиваре Свети Сава – објашњава Конески.

НЕПРАВЕДАН КРАЈ

За време Игњата пивара је доживела експанзију и није имала само привредни значај, већ и велику улогу у културном животу ове вароши. Поседовала је и башту, парно купатило, ресторан, стамбену кућу. Сви извори указују на то да се породица Вајферт према радницима односила с великим поштовањем, обезбеђивала им је пензије, станове и по два литра пива сваки дан. Радници никада нису штрајковали против власника. Игњат Вајферт је био на челу пиваре све до смрти 1911, након чега главну улогу преузимају син Ђорђе и сестрић Адолф Грамберг.

– Иако никада није директно извозила производе у Рајх, Вајфертова пивара је током Другог светског рата морала да сарађује с тадашњим немачким властима, те су они правили пиво за немачку војску и становништво. Касније, након рата, породица је осуђена као сарадник окупатора, изгубила је право над власништвом и пивара им је одузета – каже Конески.

Након рата пивара прелази у државно власништво, а управљање у руке радника. Године 1977. престаје производња пива у згради Вајфертове пиваре у Панчеву. Пивара се пребацује у Котеж, а стару зграду преузима трговинско предузеће “Металургија”, које ће ту отворити складиште, након чега ће се простор запустити и потпуно руинирати.

Нова зграда пиваре у Котежу 2004. продата је турској компанији “Ефес”, а 2008. већи део акција уступљен је компанији “Хајнекен”, која исте године обуставља производњу пива у Панчеву. Средином деведесетих година пивару је закупила фирма “ТМБ Диамонд”, која је и данас власник комплекса. Она је један његов део уредила као угоститељски објекат, међутим, већи део комплекса је урушен.

Медаљон Игњата Вајферта сковао је његов син Ђорђе; на аверсу је лик Игњатов, на реверсу пиваре породице Вајферт: у Панчеву (горе) и Београду (доле)

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ЈУБИЛЕЈА

Цела ова година посвећена је обележавању 300 година Вајфертове пиваре. Након две године паузе овог лета је организована манифестација Вајфетови дани, мултимедијална изложба “Култура пива у Панчеву 1722-2022”, као и предавање које је одржано у Народном музеју Панчева, а чију је главну реч водио наш саговорник Никола Конески, са ученицима.

– У оквиру Центра за таленте организована је потрага за благом, у којој је средњошколци требало да пронађу благо, а последњи траг била је управо зграда Вајфертове пиваре. Такође, одржано је такмичење у дебатовању с акцентом на овој теми, а на јесен је у плану још једна изложба, као и велико предавање које ћу уприличити достојно овом јубилеју – поручује Никола, иначе предавач и ментор у Групи за историју Регионалног центра за таленте “Михајло Пупин”.

Културно добро од великог значаја

Комплекс пиваре ужива статус културног добра од ве ликог значаја за Републику Србију. Упркос томе, већи део комплекса пиваре, услед неадекватне намене, неодржа вања и последица пожара, данас је веома девастиран и представља бледу сенку сјајне индустријске прошлости Панчева. Пожар из 2005, зуб времена, немарност људи, не довољно историчара који би промовисали пивару, недо вољна свест грађана, представљају кривце што се пивара данас налази у оваквом руинираном стању

аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОРБА

Додај коментар: