Казани за свет, а казанџија ни за лек

НОВОСАДСКИ МАЈСТОРИ ИЗ ЧУВЕНЕ РАДИОНИЦЕ “ЦУПРУМ”

Нема много занатлија које праве чувене бакарне казане, али се у рукотворинама Ненада и Игора Попарића и даље крчка изванредна ракија широм некадашње Југославије

У Србији се каже да нема домаћинске куће без добре ракије, па је очекивано да ће се она пећи за вјек и вјекова. А да би флаше и чаше остале пуне, услов је да буде мајстора заната и добре опреме и материјала. Све је мање казана који се праве по старом и добром рецепту јер, да би направио квалитетан казан, мајстор мора, уз подразумевајући таленат, да познаје тајне ковачког, лимарског, бра- варског, токарског, моделарског, заваривачког… заната.

– Ко је спреман на мукотрпан рад и нема илузије о богаћењу преко ноћи, може и у информатичкој ери и конфекцијском добу релативно пристојно да живи од казанџијског посла – поручују Ненад и Игор Попарић, у чијим се рукотворинама крчка изванредна ракија и ван простора некадашње Југославије. Абаџије, рабаџије, јорганџије, ћурчије, сапунџије, власуљари, сарачи, колари, ковачи, поткивачи, грнчари, филиграни, дуборесци и казанџије… деценијама и вековима су на овим просторима те речи означавале не само занимање већ и углед, статус и престиж. Упркос настојању друштва да их сачува и ревитализује, старих заната је у Србији све мање. Част пекарима и берберима јер све друго као да нестаје.

Битку с новим временом губе и горепоменуте казанџије, па је прича која следи покушај отимања од заборава овог, по много чему, јединственог занимања, које је нешто између заната и вајарства. Све то је добро познато новосадској породици Попарић.

ТРАДИЦИЈА СЕ НАСТАВЉА

Нови Сад је некада био град трговаца и занатлија. Седамдесетих година 18. века 4.000 од 8.000 тадашњих становника града били су занатлије. Међу њима су велики углед уживале казанџије, па је тако све до   Другог светског рата читава једна улица данашња Јована Суботића, у делу града Салајка носила назив Казанџијска. На стотине мајстора је у десетинама радњи ту ковало чувене бакарне казане за печење ракије. Данас су претекле свега две! Ненад Попарић и син му Игор и даље се држе, па посла имају и више него што могу да постигну.

Оснивач радионице “Цупрум” је Душан Ђ. Мандарић, чувени новосадски казанџија. По његовом одласку у пензију 1974. радионицу је преузео његов унук Ненад Љ. Попарић. Настављајући дединим стопама, Ненад је занат довео до савршенства, и постепено у посао увео сина Игора, преносећи му своје занатско умеће. Иако је у пензији од 2010, Ненад и даље помаже сину у креацијама и изради “увек сличним, али не и идентичним”. Због те уникатности уживају у нимало лаком и једноставном послу.

– Број дестилерија у Србији упоследње време расте и људи се углавном опредељују за индустријске казане. Сви знају да су неквалитетнији од занатских,али су јефтинији и могу се моментално набавити. Ипак, висококвалитетни производи увек имају купце, па је штета што овај занат код нас изумире. Да се син није определио да настави породичну традицију, и наша радионица би врло брзо била закатанчена. Иако су казани тражени, а посао профитабилан, млади не показују интерес за овим занатом – каже Ненад.

Ни овај занат се не учи преко ноћи. Да би се исковао један казан од 100 литара, потребно је двадесетак дана мукотрпног рада и много вештине. А Попарићи ништа не раде по већ постојећем шаблону.

Прва фаза је обликовање из равне табле лима. Већина контура на казану прави се ручно, мада, постоје и делови који се машински обрађују, што олакшава посао. Попарићи објашњавају суштинску, квалитативну разлику између машинске и ручне израде, што је веома битно јер се одражава на квалитет и казана и ракије.

РУЧНИ КАЗАНИ СУ ДУГОВЕЧНИЈИ

– Ручна израда казана откивањем обезбеђује компактнију структуру бакра. Наиме, машински направљени казани се израђују технологијом натискивања, где се бакарна плоча натискује на одређену форму, приликом чега се стањује де- бљина лима. Тиме се нарушава квалитет структуре бакра и скраћује се радни век казана. Приликом процеса печења ракије долази до загревања и хлађења бакра, нарочито дна које је директно изложено пламену и високој температури, па је пожељно да буде што дебље. Термичка напрезања с временом нарушавају структуру бакра, па су ручно отковани казани због компактније структуре много имунији на овакве промене у односу на фабрички израђене казане. Вишедеценијско искуство је непобитно доказало да, осим што су дуговечнији, дају и квалитетнију ракију – објашњавају Попарићи.

Још две ванстандардне финесе чине квалитет “Цупрумових” казана и дестилата из њих. Дефлегматор је уређај који врши издвајање метил-алкохола у једном процесу, те препицање ракије није потребно већ се то чини у једном захвату. Захваљујући дефлегматору, штеди се огрев и скраћује време добијања ракије. И друго – цилиндрични хладњак, који, за разлику од спиралног, има три пута већу површину хлађења и захваљујући томе постиже се много бољи ефекат кондензације алкохолне паре.

Цена казана у овој радионици зависи од запремине казана и додатне опреме. Најчешће праве казане запремине 250 литара, ређе мање, а веома ретко веће. Рекорд им је казан од 750 литара, који су урадили за наручиоца из Тексаса.

– Казане најчешће продајем по Србији и земљама које су настале распадом СФРЈ, али и у Португалу, Ирској, Шкотској, Аустрији, Америци, Аустралији, Канади, чак и Новом Зеланду. У свему нам много помаже и интернет, па се о нама детаљно сазнаје у целом свету, брзо и лако успоставља контакт, а све остало је ствар већ добро савладаних процедура – објашњава Ненад, наглашавајући да га не брину строги закони Европске уније о производњи алкохолних пића јер је одувек био и остаће ревносни легалиста.

Казанџијска радионица “Цупрум” има бројна признања и награде, а како квалитет увек има купца, показује и податак да се за наручени казан чека и по пола године.

ПОСУЂЕ ОД БАКРА

Праве Попарићи и бакарно посуђе – рибарске котлиће, бакраче, ораније котлиће за угоститељство. Како мајстори заната кажу, бакар много боље и дуже чува, спроводи и распоређује топлоту од гвожђа. Зато у бакарној шерпи вода брже проври, асамимтимсеитоплота дуже одржава. И како је специфична црвена боја бакра веома топла, пријатна и ненаметљива, предмети од бакра с временом добијају племениту патину, па се бакар сматра племенитим металом, који се у форми својих легура најчешће користи приликом израде разноврсних уметничких предмета. Архитекте то знају, па Попариће често ангажују на изради разноразних уметничких украса за репрезентативне објекте.

аутор ДРАГАН ПЕЈИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ДРАГАН ПЕЈИЋ