Керуша која је спасла животе

Горан Марковић, издавач и аутор књиге Габи, храбро срце Београда

Верујем да ће ова књига због ретких информација и фотографија представљати истинито сведочанство о храбрости и оданости једног пса

Издавачка кућа “Пчелица” из Чачка у годишњици јубилеја, две деценијепостојања, на недавно завршеном Сајму књига представила је велики број нових издања, међу којима и роман “Габи, храбро срце Београда”, који је и пре објављивања привукао пажњу јавности. О узбудљивој причи о керуши Габи, заснованој на истинитим догађајима из Београдског зоолошког врта, али и о другим издањима “Пчелице” и положају дечје литературе код нас, разговарали смо с Гораном Марковићем, аутором поменуте књиге и првим човеком ове издавачке куће.

Шта вас је инспирисало за причу о псу, хероју Београда?

– Као велики љубитељ животиња, спознао сам ту врсту безусловне љубави и оданости коју нам оне пружају. Заинтересовала ме је прича о Габи на основу неких објава које сам читао на разним порталима. Почео сам истраживање, најпре у зоо-врту у Београду, јер је Габи постала позната када се на том месту супротставила одбеглој женки јагуара и спасла живот ноћном чувару и, извесно, многим Београђанима.

Ипак, најзначајније информације добио сам од судионика тог догађаја, међу којима су њен одгајивач, хранилац у врту и доктор који је бринуо о њој све до ноћног чувара који је на сваки помен Габикиног имена реаговао емотивно, свестан да му је спасла живот. Верујем да ће књига пронаћи пут до читалаца, али да ће, због свих ретких информација и фотографија у вези с тим догађајем, представљати истинито сведочанство о храбрости и оданости једног пса према људима.

Објавили сте и сликовницу “Лајка међу звездама”. Иако сви знамо да та прича има тужан крај, колико је било изазовно писати књигу намењену деци о злоупотреби животиња?

– Важно је да децу не држимо под стакленим звоном и неопходно је да распознају и емоције попут страха, туге или љутње. Ову причу сам радио уз консултацију с психологом, тако да ће је на различите начине доживети деца разних узраста. Одлучио сам се да у сликовници Лајку на крају метафорично представим као звезду, што она, на неки начин, и јесте.

Надам се да ће ова дирљива прича код деце будити емпатију и утицати на касније одговорно понашање према животињама и бригу о њима.

Ваша издавачка кућа обележила је 20 година постојања и рада. За то време стекла је јасно профилисано место међу издавачима књижевности за децу. На шта сте највише поносни?

– Поносан сам што смо у време када је књига запостављена и угрожена паметним уређајима, успели да изградимо велику и значајну издавачку кућу на овим просторима која објављује искључиво литературу за децу и младе. Додатни разлог за такав осећај је и то што смо издавач из унутрашњости, ван престонице и свих значајних установа културе. Пут је тиме био тежи, али је и задовољство постигнутим веће.

Шта је то што бисте из свог програма посебно издвојили?

– Увек ми је тешко да издвојим издања која објављујемо, али свакако бих поменуо наш образовни програм, пре свега радне свеске “Пчелице”, којима смо почели наш издавачки лет. За најмлађе бих истакао тактилне књиге за бебе из едиције “Бебин додир”. Њима смо закорачили на наше
тржиште с таквом врстом литературе. Веома су нам популарне едиције посвећене српској историји, науци и култури, међу којима су “Деца читају српску историју”, “Векови српске писмености”, “Знамените Српкиње из пера књижевница за децу” и друге. Познати смо и по објављивању значајних едиција, као што су “Књиге нашег детињства” и “Одрастање”, у којима негујемо класике светске и домаће књижевности за децу и младе.

На који начин данас, у време модерних технологија, приближити књигу деци и какав је уопште положај дечје литературе код нас?

– Положај литературе за децу далеко је од доброг. Томе доприноси и неки чудан, уврежен, став књижевне елите да је књижевност за децу мање важна. То је огромна грешка. Зато смо ту где јесмо. Не одваја се довољно средстава за савремену и преводну књижевност за децу, писци су протерани с телевизија и замениле су их звезде ријалити-програма. Једно време је домаћа лектира чак и била изузета из обавезних школских програма. И сада, уз све те проблеме, имамо и паметне уређаје као реалност, али и претњу због неконтролисаног и прекомерног коришћења.

Деца су се навикла на брзе слике и кратке информације и зато се сада трудимо и довијамо како знамо да их приближимо књизи путем краћих илустрованих форми, реалних ликова као јунака књижевних дела и слично. И ми смо, на неки начин, принуђени да их користимо, наши писци се обраћају деци и путем интернета, присутни смо на Инстаграму, Фејсбуку и слично.

У души сам још дете

Да ли је то што сте били учитељ разлог што је “Пчелица” потпуно посвећена деци?

– Сигурно је то најважнији разлог. Искуство у раду с децом и стручна знања били су значајни у мом ауторском раду, а касније и у креирању издавачког програма и развијању издавачке делатности. Тој посвећености сигурно додатно доприноси и то што сам у души још дете и уживам у свету књига за најмлађе.

Фото: Издавачка кућа "Пчелица"