Ко је газда, знало се по опанку

ЗАНАТСКА РАДИОНИЦА “КИРИ” ИЗ КАЛУЂЕРИЦЕ ПРОИЗВОДИ НАРОДНУ НОШЊУ И ОПАНКЕ

Када би мушкарци били далеко од дома, жене су носиле њихове опанке с кљуном да би показале ко је тренутно глава куће

Породична радио­ница Мијомира Алексића гене­рацијама се ба­ви производњом народних ношњи и опанака, користећи разне старе занате попут опанчарства, веза, тка­ња, хеклања. Све је почело 1929, када је мајстор Душан, Мијомиров деда, у селу Умча­ри отворио малу опанчарску и обућарску радњу. Тада није ни слутио да ће његов посао наследити прво његов син, а потом и унук, који данас своју уникатну робу извози на чак пет континената.

­- Ја сам трећа генерација која се бави овим занатом, тако да сам одрастао у том послу, ту сам ви­део себе и желео сам тиме да се бавим. Након што сам одслужио војни рок, са 19 година, одлучио сам да отворим самосталну ра­дионицу “Кири”. Од свог осни­вања 1981. до данас радионица настоји непрестано да чува тра­дицију нашег народа започи­ње разговор за Борбу власник радионице Мијомир Алексић. Алексић је стекао звање јед­ног од најпознатијих опанчара Србије, а с много љубави и пре­даности према овој врсти посла створио је беспрекорну и квалитетну израду комада. Радиони­ ца “Кири” постала је симбол за народну ношњу и опанке.

Њихов производни програм израђује се од различитих обли­ка и дизајна, а широк асортиман народних ношњи шије се по ме­ри. Производи настали умећем запослених у овој радионици нашли су се више пута пред камерама, па су се тако ношње и опанци користили за снима­ње многих култних филмова и представа.

Према Алексићевим речима, посла је увек било уколико неко хоће да ради и ако се то ради квалитетно. Деда му је увек причао да од овог посла не може да се обогати, али може да се живи, и тако је и било. Мијомир је це­лу своју породицу прехранио и одшколовао управо од овог заната. Оно што је данас ретко чути када су у питању стари за­нати јесте да Мијомира има ко да наследи. Наиме, његова старија ћерка је наставила овај посао и ради у фирми већ годинама, док је млађа покренула свој бизнис и бави се етно-­модом, а њен бренд носи назив “Опанчарева кћи”.

МАНУФАКТУРА У ОКВИРУ ПОРОДИЧНОГ ДОМА

Из породичне куће у Калуђе­рици, где се и налази радионица “Кири”, увек се чује звук машина за прераду коже, а 12 вредних радника својим умећем производи комаде који симболизују српску традицију. Уколико је посетите, имаћете могућност да видите и сам процес производње, који се овде одвија, па се тако на спрату куће налази права мануфактура, где жене везу, хеклају и ткају ношње, пажљиво везући сваки бод одређене шаре. Затим, у доњем делу дома, када се прође право царство, испуњено опанцима и мирисом коже, наићи ћете на мајсторе који у својим одели­ма прецизно секу материјале за израду опанака.

­-Нема много разлике од почетака оснивања радионице до да­нас. Мој посао је врста ресавске школе, не измишљамо моделе, већ радимо оно што су некада давно радили. Једино је друга­чија та борба за материјал јер, нажалост, код нас више нема тих фабрика, којих је било када сам започињао овај посао. Из тог разлога, тренутно набављамо ко­жу за опанке из Италије, а што се тиче чоје, то су материјали из Македоније или Бугарске ­ исти­че власник.

ШТО ЛЕПШИ ОПАНАК, ТО ВЕЋА ЗАРАДА

Опанак је традиционална срп­ска обућа и њен национални си­мбол и представља лаку кожну сеоску обућу која се притеже око ногу каишевима и опутом. Веште руке радионице “Кири” својим мајсторством праве ау­тентичне опанке, па се тако овде могу пронаћи опанци из разних крајева: шумадијски, влашки, шопски, гламочки, а чува се и примерак опанака које је радио Мијомиров отац, старих преко осам деценија.

– Претеча свих опанака су та­козвани пертлаши. Некада су се они називали пресни опанци, који су се радили од уштројене коже, и њих су израђивале жене. Некада је била пракса да, када се спрема зимница, у зависности од тога коју би животињу имали, с њих се скидала та сирова кожа, а потом на њу стану људи, она се обележи да би се узео калуп, избуши четири-­пет рупа и про­вуку се канапи. И тако се раније носило, са све длаком. А онда су, између два рата, почели да настају опанчари и то је тада, пра­ктично, постао занат. Постојало је такмичење између газда, ко ће имати ситнији и лепши опанак. То су биле уметничке ствари, ко је колико био креативан, то­лико је и зарађивао ­- објашњава Алексић.

СВАКО СЕЛО СВОЈУ НОШЊУ ИМА

Са жељом да остане у духу ср­пске традиције, радионица “Ки­ри” израђује и народне ношње с истом љубављу и ентузијазмом, као и опанке. На овом месту се раде све врсте српских ношњи, било да су из Хрватске, Слове­није, Македоније или било ког другог поднебља где су живели Срби. То је можда и чар овог по­сла, како истиче Алексић, јер су се ношње разликовале малтене од села до села и у зависности од тога чији је утицај владао у том крају. ­ Има примера где се разликују шумадијске ношње из рецимо 19. и 20. века, па су тако у 20. веку из Аустроугарске стигли цветни мотиви и они су увек ишли узбр­до да би симболизовали проспе­ритет, здравље и успешност, како породице тако и имања. Такође, постојала је и градска ношња, и ту је књегиња Љубица прва направила спој Истока и За­пада, горњи део ношње потицао је из тадашње престонице моде Истанбула, док је сукња долази­ла са запада ­- открива Мијомир.

ЧУВАМО ПРИЧЕ ИЗ НАРОДА

­Оно што је једна од мојих ми­сија јесте да пренесем млађим ге­нерацијама дух наше традиције и неке приче из народа за које ве­роватно нису чули. Постоји једна занимљива прича о томе зашта служи опанак с кљуном. Наиме, опанак с кљуном су носили му­шкарци, док су жене носиле без кљуна, и управо је он симболи­зовао ко представља главу ку­ће. Када би мушкарац одлазио у рат или на посао ван земље, жене би обувале мужевљеве опанке с кљуном, без обзира на то колико они велики били, да би показале ко тренутно представља дома­ћина куће. И управо су то неке ситнице и приче које треба да се пренесу на младе – ­ поручује наш саговорник.

аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОРБА