Компромиси и недоследност су уништили медијску слику

АЛЕКСАНДРА СИМИЋ, НОВИНАРКА СТУДИЈА Б И АУТОРКА ЕМИСИЈЕ “ИСКРЕНО…”

За мене је свака прекршена граница људске приватности чист безобразлук и охолост

Ми­слим да би сва ки но­ви­нар тре ба­ло да кре­не од во­лон­ти­ра­ња. Та­ко се бр­зо уочи и схвати да ли сте за тај посао или не. Кажу стручњаци да сте на правом путу избора професије ако би сте радили одређени посао и волонтерски, започиње разговор за Борбу Александра Симић, новинарка Студија Б и ауторка емисија због којих је публика поштује и изнова враћа канал на њене садржаје.

При крају студија права уписа­ла је курс новинарства у Удру­жењу новинара Србије, за који и данас мисли да је најозбиљнији курс код нас јер пружа адекват­но знање. Убрзо се пријавила да волонтира на тада младој и пер­спективној ТВ Ентер.

Била је то лепа, полетна ре­дакција у којој смо се дружили и заједнички стварали. У наше турбулентно време, у ком живи­мо, телевизије се брзо затварају, а нагло и отварају. Ово није сигурна ни лака професија. Тако се угасила и моја прва телевизија, а након тога сам пекла занат на телевизијама Фокс и Хепи, на ко­јој сам се и отиснула у ауторске воде ­ додаје Александра.

На ТВ Наша, која та­кође више не постоји, остварила је жељу да направи емисију “Искрено са Алексан­дром Симић”.

– Вечно ћу бити захвална ме­наџменту те телевизије за сло­боду коју сам добила у ствара­њу, а таква пракса се наставила и на ТВ Студију Б. Главна и од­говорна уредница Ивана Вучи­ћевић добро ме познаје и узаја­мно се поштујемо и знамо које теме ја не умем и не желим да пратим и тако настављамо се­ријал емисије “Искрено…” ­ до­даје саговорница Борбе.

Публика вас нај­више зна кроз ову емисију, у којој је гостовало на стотине познатих имена. Шта је за вас прича вредна прича­ња, шта је највећа вредност свих тих испричаних иску­става?

– Највећа вредност јесу одгово­ри које смо сви пронашли за себе кроз искуства познатих личнос­ти. Упознали смо их у реалнијем светлу, искреније и отвореније душе. Свако је испричао онолико колико му је његова личност дозвољавала, а ја никада нисам желела да пређем границе ко­је су они понекад постављали. Залажем се за коректно и нета­блоидно новинарство. За мене је свака прекршена граница људ­ске приватности чист безобра­злук и охолост.

Новинари данас често носе бреме негативних коментара и оцењивања кроз критеријуме који се не тичу сасвим и само ове професије. Шта су за вас највећи изазо­ви, а шта мера доброг новинарства?

– Новинари су сами дозволи­ли да ова професија постане, на неки начин, девалвирана и у тешкој кризи. Пристајали су на свакакве компромисе и одустаја­ли од суштине ради новца, мало славе, неке назови гледаности и, корак по корак, сада можемо на прсте две руке набројати добре новинаре, који углавном и нису добро плаћени ни поштовани у својим кућама и боре се разним пратећим посло­вима и професијама да пристојно живе. У великом смо проблему као друштво, а да је било више става и доследности, вероватно би данашња медијска слика изгледала другачије.

Добри дух и легенда престоничког новина­рства Веља Павловић недав­но нас је напустио. Чини се да остајемо без узора уз које су расли публика и стасава­ли новинари. Ко су ваша велика имена ове про­фесије?

– Тања Петернек Але­ксић, Мира Адања По­лак, Оливера Коваче­вић, Александар Гајшек, Марина Рајевић Савић…

Пред којим колегом/ко­легиницом бисте се охрабрили да испри­чате “Искрено о Але­ксандри”?

– Проблем с искрено­шћу немам. Чини ми се да бих могла да седнем с било ким и испричам своју животну причу ако би тај неко умео да слуша. То је та­кође веома важна особина правог водитеља. Најо­пуштенија бих, рекла бих, била пред Мари­ном Рајевић Савић.

аутор АЛЕКСАНДРА МАЛУШЕВ

ФОТО В. ДАНИЛОВ