Кроз скице испољавам своје фантазије и утопије

ПУТОВAЊЕ КРОЗ ИЗЛОЖБУ “ДЕКАДА” СА СЦЕНОГРАФОМ АЛЕКСАНДРОМ ДЕНИЋЕМ

Лепота мог позива је у томе да се никада не понављате. Сваки посао је нешто о чему ништа не знате и сваки пут морате да истражујете

Међународно признати сценограф Александар Денић радио је на бројним култним остварењима, од филмова “Подземље”, “Ране”, “Бумеранг”, “Ми нисмо анђели”, “Византијско плаво” и “Цат Рун” до завидног броја позоришних и оперских сценографија. Добитник је бројних признања за сценографију и допринос сценском дизајну у земљи и свету, међу којима је и награда Стеријиног позорја, а иза себе има и преко 200 реклама, неколицину изложби и архитектонских пројеката.

У београдском биоскопу Балкан отворена је изложба “Декада”, на којој је Денић представио свој рад из протеклих десет година, остварен у сарадњи с Франком Касторфом, углавном на немачком говорном подручју, и делом на француском. Изложба се простире на четри спрата и састоји се од скица , фотографија, макета, видео-пројекција, као и читаве сценографије “Галилеја” донете из Берлина. Сваки сегмент поставке изложбе представља упечатљиве и провокативне светове, пуне симболике.

Колико дуго сте припремали ову поставку?

– Током короне се десила једна позитивна ствар, а то је да ми је дала времена да направим ову изложбу . Она  је припрема на скоро две године, зато што су макете путовале са мном по Европи, па их је требало прикупити и реновирати, као и организовати транспорт целе те структуре. Поставка изложбе је могућа јер су скице, макете и фотографије моје, а структуру из Берлина сам добио после премијере, преузета је од позоришта након што је завршен живот представе.

Како изгледа процес реализације сценографије?

– Што се скица тиче, ту испољавам неке своје фантазије и утопије. На пример, скица “Чевенгур” по роману Андреја Платонова садржи разне елементе попут Стаљинове локомотиве која уништава цркву, затим, у позадини се налази ветрењача, која, уместо елиса, има петокраку, која никако не може да је покрене. Када завршим скицу, изведе се макета која је врло прецизна, а затим технички цртежи, који нису уврштени у изложбу. Они изгледају као архитектонски планови у тачним размерама, као да пројектујете зграду. После свих техничких разрада, прича се о материјалу, функционалности и начину паковања, што зависи од продукције и позоришта. Битно је и да ли се представа игра у блоку или у репертоару јер, уколико је на репертоару, мора лако да се склапа и расклапа, из недеље у недељу.

Ваше сценографије су познате по својој монументалности. Како долазите до решења за тако велике структуре?

– На пример, радили смо четри сценографије: Валкира, Сумрак богова, Зигфрид и Рајанско злато за оперу “Прстен Нибелунга” Рихарда Вагнера. Ту тетрологију смо радили поводом 200 година његовог рођења на фестивалу Бајројт 2017, најзначајнијем оперском фестивалу и оперској кући на свету. То су највеће сценографије икада направљене за оперу и театар на немачком говорном подручју, високе по 18 и 20 метара. То вама можда не делује много, али у позоришту то је огромно, тако да морате да смислите одређене системе по којима ће се склапати. “Прстен Нибелунга” је прича о злату. Међутим, моја је идеја била да злато заменимо нафтом јер се све, на крају, врти око црног злата. Трећи део опере је “Зигфрид”, мала метафора на то како је свет подељен. На сценографији су елементи центра источног Берлина, који је, према мом мишљењу, најбољи амблем тог подељеног света. С једне стране, сценографија је састављена од тих детаља попут Александер плаца и Светског сата, а с друге, имамо источни моменат који је метафора на планину Рашмор у Америци, само с фигурама из комунистичког живота: Лењина, Стаљина, Маркса и Мао Цедунга. Они су сви оковани неким скелама и ми не знамо да ли те скеле служе некоме ко жели да их сруши или је неко решио да их реновира, то је поента ове приче. На макети, као и на реалној структури, ниједном лику не можете да ухватите поглед, како год се померали, они увек гледају поред вас. Никако неће погледати у очи зато што ви не знате да ли су они лопови, криминалци или генијалци.

У креирању сценографије,  колики  фактор има сама прича, а колико епоха, естетика и функционалност?

– Прича је, наравно, ту најбитнија. Текст даје почетни импулс и ја се не обазирем ту конкретно на епоху и историјски и политички моменат о ком се пише. Текст користим као импулс који ме води у неке друге светове и често измештам и епоху и политички и социјални и културни контекст.

Која сценографија вам је представљала највећи изазов?

– “Фауст” је био занимљив, гледалиште је у нивоу публике, а постоје и степенице које се спуштају у станицу метроа. У станици се налази вагон који с леве стране има платно на ком иде пројекција, тако да, кад камере снимају, праве се ефекти кретања и мировања. “Фауст” је последња представа у Фолксбине театру под вођством Франка Касторфа. Занимљиво је да је шест месеци пошто је представа завршена она позвана на Трефен фестивал као најбоља представа године. Да би представа поново оживела и да би се све то пребацило, коштало је пола милиона евра. Велика је структура, огромна сценографија, има много глумаца, треба времена све то припремити. Саму структуру је било тешко пребацити, било је много шлепера који су преносили материјал и људи који су данима то монтирали. Три пута сам радио “Фауста” – једног у режији Мартина Кушеја, једног са Франком Касторфом и за оперу “Фауст” у Штутгарту. Пре једно шест година ова и још једна моја макета су уврштене у најбоље сценографије досад направљене за ову оперу. Било је укупно 20 одабраних макета и решења који су ушли у историју “Фауста”, откад је први пут одигран дотад.

У ком делу стваралачког процеса највише уживате?

– Не могу да издвојим ниједан посебан моменат, тај истраживачки део је занимљив, као и моменат када се роди идеја и, наравно, на самом крају, када видите шта је све направљено. Тај последњи моменат носи дозу туге пошто морате да се одвојите од свега и оставите тај рад на милост и немилост дужини играња представе или опере. Најчешће се целим тим структурама после губи траг јер их нико не чува.

Који су најчуднији елементи које сте уврстили у сценографију?

– Било је свега ту – и базена и подводног снимања на сцени, где глумци глуме под водом с подводним микрофонима и камерама. Било је хеликоптера и разноразних животиња и чега све не. У томе је и лепота тог мог позива, да никада не понављате ништа. Сваки посао је нешто ново о чему ништа не знате. То је занимљиво јер сваки пут морате да истражујете.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОЈАНА ЈАЊИЋ