Лако заборавимо, а не опростимо

Милош Радуновић, редитељ и сценариста филма „Олуја”

Нисмо овај филм радили за новац и славу, већ срцем и душом, да пустимо сузу за 250.000 душа које више никада неће бити само број

Мој животни пут је био вео­ма чудан. Мој отац Саво Ра­дуновић, као продуцент и директор филма, снимио је преко сто играних остварења, због чега сам цео живот провео на филмским сетовима. С друге стране, моја мајка, која је била новинар ку­лтуре и велики филмофил, пу­штајући ми озбиљне филмове од најранијих дана, научила ме је да волим филм. Од малих но­гу сам желео да се бавим по­слом којим се данас бавим и знао сам свој пут, који ми је већ, на неки начин, и био зац­ртан, објашњава своје почетке Милош Радуновић, редитељ и сценариста филма “Олуја”, пре­мијерно приказаног 17. јануара. Он је снимио филм о потресној и емотивној причи током јед­ног од највећих злочина над српским народом после Другог светског рата и трагедији обич­ног човека са Јовом Максићем, Златаном Видовићем, Давором Јањићем и Маријом Пикић у главним улогама.

Да ли сте задовољ­ни како је протекла премијера? Kакве су реакције публике?

– Врло сам задовољан. Само у току првог викенда имали смо 30.000 гледалаца, што је одличан број за почетак. Људи веома лепо реагују. Наш циљ, као целе екипе, био је да се ова наша трагедија не заборави, а према реакцијама и порукама које добијам, успевамо у томе.

Одакле је потекла идеја за снимање овог филма? Да ли сте ви лич­но повезани с овим догађајем?

– Пореклом сам из Црне Го­ре и немам никаквих додирних тачака с Kрајином, осим што ме одувек боле наше ране. Добио сам позив за овај филм од про­дуцената Владана Анђелковића и Немање Мићића и са задово­љством га прихватио. Тужан сам што много лако заборавимо, а не опростимо. Kада сам започео овај пројекат, наши људи су ме често питали: “За­што чачкате старе ране?” С друге стране, ја никада нисам чуо ниједну кри­тику упућену било коме другом ко своју историју жели да сачу­ва од заборава. Тужно је што нам је забрањено да причамо, како цензуром тако и аутоцензуром. Не јер нам држава брани већ из простог разлога што од Срба добијам таква питања.

Постојале су разли­чите реакције на фи­лм, од којих су многе биле не­гативне, чак и пре него што је он изашао. Шта је била главна идеја којом сте се водили при­ ликом стварања овог филма и која је одржала вашу упор­ност упркос свему томе?

– Нисам желео да ово буде пропаганда нити памфлет, већ ми је приоритет да се тих људи не сетимо само 4. августа. Брзим забо­рављањем учинили смо да 250.000 буде само број, а да нико не сагледа да је то 250.000 живих душа и различитих жи­вота. Потрудио сам се да сасвим избегнем политику и направим антиратни филм јер не желим да се овако нешто икоме догоди.

Kо год га одгледа, имаће друга­ чије виђење и за њега 250.000 више никада неће бити само број, а ова трагедија више ни­ када неће бити нешто далеко и непознато. Филм је страшно моћан медиј за то. Учини да заволиш те људе, да постану твоји и да, на неки начин, и сам проживиш то што су они проживели. Више никада неће­мо заборавити јер је овај филм направљен да се не заборави.

Причу о догађају ко­ји је тема филма па­жљиво сте писали, на основу разговора са сведоцима који су све то прошли. Kолико вам је било тешко да, у интересу веродостојности приче, и са­ми, у извесном смислу, прожи­вите “Олују”?

– Било ми је невероватно те­шко. Писао сам сценарио тако што сам направио интервју са 20­30 људи који су баш из Лике. С Личанима сам се прво пове­зао случајно, након чега су они предлагали комшије с интере­сантним, али, нажалост, стра­вичним причама. То је 250.000 различитих прича и исто толико филмова јер свако од њих има причу за филм. Сви ти љу­ди имају задршку да причају о томе, а када почну да причају, из њихових уста се чује само зло. Све што им се дешавало је зло и када се наслушаш, заиста оставља траг. Уопште се нисам бавио историјским списима и извештајима Војске, слушао сам аутентичне приче људи. Има критика које кажу да фали сло­во, контекст или нешто друго, али мене то није интересовало.

Нисам желео да причам шта се политички дешавало. Занимало ме је страдање малог човека, који је увек колатерална штета, већи се увек извуку. Та сиротиња је жртва било ког рата, с било које стране.

Једном приликом сте истакли да сте свесни тога да “Олуја” нема шансу на било ком филмском фестивалу. С обзиром на то да сте знали да такав вид успеха није могућ, шта ће за вас бити највећи успех?

– Постоји наратив и све што је идеја наратива добија награде, а све што руши наратив – то је “пропаганда”. Филмски фестивали су поприлично политички оријентисани и постоји шаблон по ком можеш да радиш уко- лико желиш добро да прођеш. Да ми је то био циљ, направио бих љубавну причу о му- жу и жени од којих је једно Србин, друго Хрват и ни- ко их не во- ли. Тај филм смо гледали много пута и мени то није би- ла идеја. “Лепа села лепо горе”, наш најбољи ратни филм досад снимљен, никада није добио ни- једну награду. Врло сам свесно изабрао пут. Моја екипа и ја ни- смо ово радили за новац и славу Радили смо га срцем и душом, да пустимо сузу за нашим наро- дом и не заборавимо. Да ли ће добро проћи на неком фестива- лу или не, није нас занимало.

Један од главних глумаца у филму, Љубиша Милишић, који тумачи лик Стевана, повезан је с овим догађајем и на личној основи. Да ли сте глумце бирали и на основу тога или је пука случајност?

– Случајно се потрефило да је Љубиша пореклом из Kрајине. Моја идеја је била да менталитетски обојимо овај филм, због чега сам тражио искључиво људе из Динаре. То ми је било изузетно важно. Ангажовао сам Црногорце, Kрајишнике и Босанце јер је њихов менталитет другачији. Менталитет Војводине се много разликује од мента литета каменог брда. То ми је био једини мотив.

У току каријере сарађивали сте и с колегама из других држава. Kолико се њихов начин рада разликује од овдашњег?

– Ми имам озбиљну продукцију још из времена Југославије, када се производило много и квалитетно. Kада сам радио с Американцима или Енглезима, имали су претпоставку да долазе у неку потпуно неразвијену земљу и да ће морати да нас науче како се држи камера. Kада, после неколико дана, схвате да смо ми можда и већи професионалци од њих, онда су фасцини рани. Били су врло изненађени када сам им, више пута, показао на колеге сценце и објаснио да су они већ трећа генерација у том послу јер немају идеју да ми снимамо толико дуго. Чињеница и да Нетфликс за неке од својих серија ангажује људе из Србије говори много тога. Радио сам и с Немцима и Италијанима, али нигде није као међу својима.

Шта можемо да очекујемо од вас у наредном периоду?

– На пролеће излази серија “Олуја”, која ће бити мало другачија од филма јер је испричана из перспективе Ивана Вујића, односно Петра. Што се тиче других пројеката, од краја фебруара Немања Ћеранић и ја снимамо серију о Џеју, коју можете да очекујете после лета. Прича ми се свиђа и врло је занимљива, а с нама ће сарађивати продуцент Богдан Анђелковић и сценариста Стефан Бошковић.

Фали нам комедија

Имали сте прилику да у прошлости радите на ку­лтним серијама попут “Вратиће се роде”, “Отворена врата” и многим другим. Да ли сматрате да се некада боље снимало?

– „Вратиће се роде” су феномен и од њих је кренула квалитетна производња српских серија. Иако данас имамо моменат масовне продукције, и сада има добрих серија. Велика дела, једноставно, догоде се и нису везана за период настанка, није важно ни да ли је мала или велика продукција. Мислим да то није толико повезано ни с умећем. Ту понекад има доста среће, поклопе се све коцкице. Занимљиво је да ми уђемо у периоде или жанр. Мислим да би било лепо да, поред крими-жанра, који је актуелан већ неко време, почнемо да снимамо и мало комедије, да прошарамо, а не да улазимо у трендове.

ФОТО:ПРОМО