Лепоту тражим у ужасном

ВЛАДИМИР ЛАЛИЋ, МУЛТИМЕДИЈАЛНИ УМЕТНИК

На мојим радовима је одувек присутна естетика ружног, али не у пејоративном смислу, већ је то естетика одбачених ствари, с којих људи више воле да скрену поглед

Владимир Лалић је међународно признати ликовни уметник с више од двадесет самосталних и 60 групних изложби. Носи титулу првог српског лауреата француске академије уметности, добитник је бројних престижних награда попут Prix Paul Louis Weller и Lynx Art. Његови радови обогаћују бројне колекције широм света, те важи за једног од најпрепознатљивијих уметника с наших простора.

Упоредо се бави и музиком; оснивач је и фронтмен групе Организовани хаос, члан хора Вива вокс и броји многе позоришне ангажмане. Његову уметност карактеришу несвакидашњи прикази, који реципијенту постављају више питања него што дају одговора. Годинама помера границе својим уметничким изразом и врши симбиозу различитих уметничких дисциплина којима нас уводи у један сасвим нови свет.

Колико су се од почетка каријере променили ваш стил и технике цртања, као и ваше виђење естетике?

– Не волим претерано да говорим о стилу унутар уметничког стварања и ауторства, потенцирам рукопис самог цртежа, који је база мог стварања. Током каријере променио сам много техника, почевши од цртања, сликања до графике, која је императив у мом стварању већ петнаестак година. Почео сам да експериментишем различитим материјалима попут плексигласа и различитим врстама инсталација, којима придоносим и аудио-звук ради употпуњавања атмосфере. Музика и певање је веома битан сегмент и моја паралелна љубав. На мојим радовима је одувек присутна естетика ружног, али не у пејоративном смислу, већ је то естетика одбачених ствари, с којих људи више воле да скрену поглед. Управо естетика тих ствари мене је још као младог ствараоца интересовала и покушавао сам да пронађем лепоту у стварима које, на први поглед, делују ужасно и непотребно. Управо је то иницијална каписла стварања моје естетике.

Да ли раду приступате са већ оформљеном идејом или несвесним путем долазите до крајњих резултата?

– Увек постоји нека врста идеје, али та идеја је код мене више тенденција ка неком утиску с којим желим да прикажем неко дело. Јако пуно простора остављам случајности, тако да је мој рад увек у једној игри између организације и хаоса.

Мотиви и ликови на вашим радовима су поприлично упечатљиви, карактеришу их разни деформитети и несвакидашња физичка стања. Одакле црпите инспирацију за стварање таквих призора?

– Инспирација за физичка стања које описују ти деформитети управо долази из животног искуства и она се јавља тек после вишесатног рада на неком раду. Све што радим је нека врста личног дневника, који је препун страница које се баве мојим животом кроз алегорију и језик тела и могућности промене тела. Мотиве везујем за пут еволуције од једноћелијских организама преко животиња, па све до тога ко је заправо човек и које су његове могућности.

Све више се кори­стите различитим уметничким изразима. На који начин они употпуњују доживљај ваше уметности?

– Нисам поборник тога да се треба бавити само једном врстом уметности, комбинујем првенствено цртеж и све вибрантније боје да бих приказао што јаче и визуалније те приказе. Потом додајем звук који је најчешће снимљен користећи само мој глас кроз одређене ефекте и дисторзије и доминира унутар простора у ком излажем. Поставка изложбе све чешће подсећа на неку врсту сценографије и театра, који ми је близак. Поред ангажмана у мјузиклу “Ребека” и “Љубавном напитку”, годинама сам члан сталне поставке “Јадника” позоришта Мадленијанум, творац сам и фронтмен бенда Организован хаос и члан хора Вива вокс. Визуелно-ликовна дисциплина, музика и театар су три елемента с којима се рвем већ годинама.

Излагали сте у број­ним светским гале­ријама, постоји ли разлика у реакцији публике на дома­ћој и иностраној сцени?

– Људи углавном реагују на сличан начин – мало су збланути стварима које излажем, све од Сингапура до Београда. Увек постоји другачија интерпретација у односу на социологију, политичку цензуру и законе који се дешавају у различитим местима. Приметио сам да људи некад протумаче исти рад на најразличитије начине, од личних љубавних драма до социјално-политичких енигми. Моја дела нису неке једначине с тачним одговорима, већ постављају универзална питања за сваког појединца.

Добитник сте бројних награда попут прве награде за цртеж “Владимир Величковић”, специјалне награде жирија Lynx Art у Трсту, Prix Paul Louis Weller у Паризу… Која је највише утицала на развој ваше ка­ријере?

– Сваки пут кад сам добио награде за одређене серије радова десило се да престанем да се бавим том серијом или техником. После награде за цртеж, упркос великој заинтересованости, престао сам да се бавим цртањем, већ сам прешао на колаж. Иако награде баце светло на твој рад и начине да размишљаш да си на добром путу, тај пут се код мене рачва и желим да наставим даље јер не желим да се затварам на једну врсту теме или технике. Управо сам излагао у Галерији “Новембар”, где су изложене светлосне кутије у којима рад престаје да има завршеност него светли слој по слој и прави неку врсту физичке анимације. Радови су, такође, модуларни, тако да је престала фаза урамљеног и завршеног рада, већ се преиспитује шта је готов рад.

После изложба “Седи­менти и сентименти” у Музеју града Београда и “Границе трошности” у Галерији “Новембар”, шта мо­жемо очекивати у наредном периоду?

– Недавно сам излагао и у Новом Саду и Бањалуци. У Новом Саду ме, поводом Европске престонице културе, чека једна инсталација, коју ћу презентовати унутар Кинеске четврти између 2. и 9. септембра. Чека ме групна изложба у Бристолу и у Великој Британији, а примљен сам и на постдипломске студије на престижном Универзитету “Голдсмит” у Лондону, па ћу живети на релацији Лондон – Београд.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА