Љубав на прво исписано слово

Даница Веселиновић, ликовни уметник и калиграф

Калиграфију сам открила у средњој школи. Свидело ми се што је то стари занат, који ми пружа много могућности да се изразим

Даницу Веселиновић, ликовог уметника и калиграфа из Лознице, слободно можемо назвати и једним од најбољих амбасадора Србије у иностранству. Своје ликовно и калиграфско умеће, као и културу наше земље, годинама представља у најбољем светлу од Стразбура, Минхена и Москве преко Кипра и Уједињених Арапских Емирата до Етиопије и Танзаније.

Своју љубав према калиграфији успешно преноси на млађе генерације и одржава овај стари вид уметности у савременом добу. У интервјуу за часопис Борба Даница нам објашњава како је њено путовање почело, како се развија и какви су јој планови за будућност.

Када сте открили своју љубав према уметности?

– Врло рано. Као дете сам свако јутро цртала своје снове и правила неку врсту визуелног дневника. Онда сам кренула у школу и то је све добило једну нову димензију. Показала сам неко умеће које превазилази године детета јер сам већ у првом разреду имала осећај за перспективу и боју, што је за тај узраст било невероватно. Већ тада сам добро знала да је уметност мој живот.

Да ли су неки мотиви из ваших визуелних дневника опстали до данас?

– Све што су били моји почеци прожима се кроз мој рад. Управо радим серију радова коју прожима искључиво архитектура. Сетила сам се тих својих првих радова који, нажалост, нису сачувани, али све те апстрактне кућице које сам цртала почеле су да налазе неко своје место на великом платну.

По струци сте ликовни уметник. Шта вас је навело да се опробате у калиграфији?

– Калиграфију сам открила у средњој школи, када сам је добила као редован предмет. Тада нисам знала ништа о том пољу уметности, али сам имала сјајне професоре који су нас заинтересовали. То је била љубав на прво исписано слово. Свидело ми се што је то један стари занат који ми пружа толико могућности да се изразим.

Да ли су ваши професори калиграфије разлог зашто сте се упустили у педагогију?

– Изгледа да јесу. Редовно смо освајали награде на конкурсима јер смо то радили из љубави, као једна велика породица. То је остало у мени и сада, када имам прилику да некоме пренесем знање, радим то из љубави и срца. Чини ми се да могу и ја на својим часовима да створим исту енергију коју су стварали моји професори.

Колико је заступљена калиграфија међу младима?

– Калиграфија је један од старих заната који је све популарнији међу омладином. Ниједан савремени посао, од графичког дизајнера до мајстора тетоваже, без добре основе и утемељења, не може да напредује. Све се више дешава да подучавам људе који долазе да би надоградили своје стечено знање и управо зато овај вид уметности постаје све популарнији.

Користите кафу као пигмент. Како се она понаша у акварел техници?

– Увек сам волела да експериментишем. Кад сам почела да радим калиграфске радове, поливала сам папир кафом да бих добила старину папира. Онда сам се запитала шта би се десило ако бих почела да је употребљавам када сликам. Тако сам, експеримент по експеримент, дошла до специфичног начина изражавања у смислу ликовне технике.

Кафа се добро веже с бојама, чак даје неку боју коју ја сама не бих успела да направим. Због ње моји радови делују много старије и рустичније него што заправо јесу.

Како је дошло до ангажмана на афричком континенту?

– Када човек ради срцем и не размишља много, десе се најчудноватије ствари. Цело моје животно путовање је спонтано и непланирано. Као калиграф, радила сам с туристичком организацијом Београда и Србије и с њима обишла многе светске центре културе. На међународном симпозијуму у Египту упознала сам колеге из Етиопије, земље кафе. Веома им се свидело што користим кафу као пигмент и позвали су ме у госте. Тамо сам имала и изложбу, током које су ми понудили да дођем у Танзанију и, на њихову препоруку, отишла сам на Занзибар.

Шта можете више да нам кажете о свом боравку у Танзанији?

– На Занзибар сам била позвана да осликам слике за ентеријер једног хотела. Међутим, по мом доласку у собу, видела сам много велико купатило, чији су зидови били голи. Ту сам, на своју руку, урадила један мурал и када је особље хотела то видело, прво сам помислила сам да ће ме вратити кући, али они су се одушевили.

Договорили смо се да осликам велики мурал на спољном зиду хотела, сто метара дужине и два и по метра висине. Мурал је био инспирисан геометијом која доминира афричком уметношћу. Смислила сам скицу и концепт, али после неког времена кренула сам и ја сама да радим срцем и занемарујем своје смернице.

Могу рећи да су ми ти делови мурала које сам одрадила по осећају и најдражи. Током тог периода сам с туристима у хотелу радила калиграфију, као неку допунску активност. Посебно ми је драга хуманитарна акција у којој сам осликала унутрашњост школе у селу Џамбијани. Та школа није имала ни плафон ни кров и ја сам, с другим дивним људима, помогла у обнови и осликавању унутрашњости школе.

Након истека визе морала сам да се вратим у Србију, али да није било те препреке, остала бих још дуже јер су ми се ангажмани сами отварали.

Како вам се чини афричка уметност?

– Афричка уметност је нама на овим просторима нешто далеко и непознато. Она је врло искрена, њени уметници уносе много љубави у то што раде, што се осећа у њиховим радовима, због тога ми се и допадају. У западњачким културама више поклањамо пажњу техничким стварима, док они само раде срцем.

Нема велике мудрости ни филозофије, само се ради по осећају и емоцији и ти радови заиста одишу добрим вибрацијама. Не чуди ме да су се многи велики уметници попут Пикаса ослањали на афричке мотиве и примитивну уметност баш из тог разлога. Можемо заиста много да научимо од њих.

Какви су вам планови за будућност?

– Не знам одакле бих почела. Настављам своју традицију школе и презентације калиграфије и овде и у свету, то је примарно. Имам у плану да отворим Музеј лепог писма и калиграфије у родном крају у Лозници, као и да покренем калиграфске колоније за калиграфе из целог света. Тршић код Лознице је родно место Вука Караџића и волела бих да се озбиљније позабавимо нашим културним наслеђем. Следеће године идем и на Маурицијус и тамо ћу с уметницима из целог света радити на делима инспирисаним тим локалитетом.

Фото: Приватна архива