Scroll Top

Ловимо срећу за себе и друге, подједнако

lovimo-sre-u-za-sebe-i-druge-podjednak
Сличне теме

ЛАВ ЛУКИЋ, МЛАДИ КЊИЖЕВНИК И САЊАР, АЛИ И ЗАЉУБЉЕНИК У ФИЗИКУ И ГИТАРУ

Талентовани гимназијалац прву песму “Брат” написао је за неколико минута, а онда су песме постајале озбиљније, другачије и добијале су признања на сваком кораку

Да ли су дани раног детињства део аутобиографије или су то сећања у искључивом власништву наших родитеља, уже и шире родбине, па чак и случајних пролазника које они великодушно, чак претерано ве­ ликодушно, деле са мном? Ово је био први коментар које ми је на почетку разговора рекао 17­го­дишњи ученик Прве београдске гимназије Лав Лукић када сам га питала одакле жеља да пише од раног детињства.

­Моја прва песма била је “Брат”. Настала је за неколико минута и касније сам прижељкивао да опет тако лако пишем, али то се ретко понављало. Била је јед­ноставна, искрена и дуго нисам разумео зашто се толико свиђа свима. Преведена је на словенач­ки и италијански језик јер је уче­ствовала на једном конкурсу који се одржава у Словенији и Ита­лији ­ каже за Борбу овај млади писац, који иза себе већ има више од 200 књижевних награда. Лав додаје да су с временом пе­ сме постајале дуже, озбиљније, другачије… И превођене су и на бугарски и на немачки језик. – Немам прецизну евиденцију о броју објављених текстова у разним збиркама, зборницима, књижевним часописима. Ради се о више од 100 објава. Гостовао сам у различитим ТВ емисија­ ма више десетина пута, а најви­ше и најчешће на РТС. Тамо сам говорио стихове, али и давао мишљење о разним културним дешавањима или о књижевним делима која сам читао и волео. Посебно сам био почаствован што сам неколико пута освануо у часопису Вукове задужбине, у Даници за младе. Написао сам преко 70 песама и десетине кра­ тких прича. Првих четрдесетак нашло се у мојој до сада јединој књизи “Велико спремање”, обја­вљеној 2015. Наредне године сам добио за ту књигу признање До­ситејево перо. Добио сам и трећу награду, према оцени читалаца у београдским библиотекама, за узраст до десет година. Те године добитници у Француској 7 били су Јасминка Петровић, Добрица Ерић, Гордана Малетић и ја – изговара Лукић.

ОД СИТНИЦА САМ СКРОЈЕН:

Од капи сам неба што ми се у око слила,
зрака сунца што игра над челом
и имам осмехе од лептира крила,
а туге нечујни трептај телом.
Трапавост ми је сасвим ситна, цепа тек панталоне.
Не кидам срца у ритму за коло.
Од журбе сам са сатом посвађане,
од љутње као жабљи соло.
Ја сам од бројева, акорда и риме,
што ломљиво и тесно у мени стоје.
За пешчано зрно, па се дичим њиме,
у левој руци ми прстохват боје.
Чучи градитељ за кулу од карата,
без снаге за камени тунел дугачак,
и оштра мисао што не покреће цунами,
само без грешке распрши маслачак.
Од угиза сам, дрхти чоколада,
и мало ватре за бакљу у тмини.
То није пожар од кога се страда,
већ будан свитац на месечини.

Лав Лукић

На питање зашто је најпоносни­ји на један мостарски аплауз када је његова песма проглашена на­јбољом, наш млади саговорник објашњава с осмехом:

– На Шантићевом фестивалу деце песникау Мостару учество­ вао сам и побеђивао неколико пута, а тамо сам лети учествовао на манифестацији Мостарско ку­лтурно лето. Морам да признам да сам најпоноснији, без обзира на све награде и све радости, на тај мостарски аплауз, када су ме прогласили победником поме­нутог фестивала. Један вредан и упоран човек Горан Косанић то организује и успео је да привуче многе суграђане, без обзира на веру и нацију, да славе поново пе­сму и Шантића на регионалном културном догађају. Тамо је нека­да било 30.000 Срба, а сада их је 5.000. Нико се није тако радовао мојој победи као они и тај аплауз је трајао у бескрај. Победио сам с љубавном песмом.

Лукић додаје да је путовао мно­го по региону и каже да се деша­вало и да по три месеца годишње буде на точковима.

Такмичења, гостовања, чак и хоби је могао да буде разлог да се крене на пут. Децембра 2017. по мећави сам прелазио Злати­бор само да бих рекао у Прибоју једну песму. Није ми било тешко. Путујући и учећи, научио сам да бирам пријатеље према дубини срца и ширини ума и постао за­хвалан за сву пажњу коју су ми пружили ­ каже млади Лав и до­даје да путовања нису само била због књижевности већ и због физике, коју јако воли.

фото: приватна архива

А физику је открио пред шести разред, када је на распусту почео да чита уџбеник да би се упознао с овим предметом.

– Тај уџбеник је за мене био пример једноставности и логи­ке. Почео сам да радим више него што сам морао са професорком Босиљком. Доживљавао сам физику као изазов, загонетку с лепим, смисленим решењем. То ме одвело на републичко такми­чење, које сам завршио у групи са похваљеним ученицима и на операционом столу јер сам радио трпећи бол услед упале слепог црева. Не баш паметан избор, признајем, али и моје грешке су делови моје аутобиографије ­ на­води Лав, ког је физика и одвела на природни смер гимназије, али и на курсеве у Петницу. Са великим одушевљењем Лав говори и о школи гитаре Чупа­вко.

­Када прсти крену преко жица, мисли могу и иза хоризонта. Да­ нас свирам углавном без плана хеви метал или рок класике. Када бирам, онда су на врху моје листе “Тамо где вукови самују”, песма Аце Селтика, и “Сањао сам но­ћас да те нема” Горана Бреговића. Текст ове друге песме написао је под насловом “Страшан сан” мој пријатељ Божидар Кијац, а ја сам имао прилику да му обе ове и још неке друге песме одсвирам ­ каже Лукић.

Због обавеза у школи и доброг просека смањио је “све што се могло смањити”, али је онда до­шла пандемија и све изокренула.

– У дечјој КОВИД болници са клиничком сликом 50­годишња­ка ставили су ме у самицу. Првих пет дана у болници се не сећам шта се дешавало, али чим сам се повратио преиспитивао сам сопствене изјаве и одлуке. Наш највећи задатак је да ловимо сре­ћу за себе и друге подједнако, а то се не постиже запостављањем било које љубави и било ког ин­тересовања. Моје рационално, материјално ја је једнако важно, као и оно уметничко и сањала­ чко у мени. Важно је зато и ових последњих пет­-шест диплома, где испод имена Лав Лукић сто­ји ученик Прве београдске ги­мназије, а долазе из Сарајева са међународног фестивала поезије, из Градске народне библиотеке “Жарко Зрењанин”, са Фестива­ла хумора и сатире из Београда… – закључује Лукић.

аутор ДРАГАНА БОКАН

Додај коментар: