Мермерни маузолеј за вечни починак краљева

ПРЕ 115 ГОДИНА НА ОПЛЕНЦУ ЈЕ ПОСТАВЉЕН КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ГРОБНЕ ЦРКВЕ КАРАЂОРЂЕВИЋА

Стубови су стигли из славне Микеланђеове Караре у Тоскани, а спољашња оплата урађена је од чувеног мермера с оближње планине Венчац

Утополском шумарку, на врху брежуљка такованог малог Опленца, 1910 почео је да ниче бели храм од венчачког мермера, чија ће намена бити гробна црква краљевске породице Карађорђевић. Њен ктитор и градитељ краљ Петар I Карађорђевић, у народу из миља звани Чика Пера, није дочекао њен целокупни завршетак, већ само крај зидања. Петров наследник, млади краљ Александар, испунио је очеву жељу, поставивши у лето 1934. последње делове мозаика, кандила и свећњака. Неочекивано брзо, исте године у октобру, у потпуно завршену цркву, после марсељског атентата, биће и сам положен. По доласку на престо 1903, након убиства владарског пара Обреновић, међу првим одлукама владара новоуспостављене династије Карађорђевић, краља Петра I, било је расписивање конкурса за градњу нове цркве у Тополи, некадашњој престоници Петровог деде и родоначелника династије вожда Карађорђа. Храм је требало да буде монументалан, у српско-византијском стилу, да одговара обредима Српске православне цркве и има крипту, која ће служити као гробница за чланове краљевске породице. Као и код многих других капиталних грађевинских пројеката код нас, и овај није прошао без полемика. На конкурс је стигло 18 предлога, а прву награду добио је рад архитекте Николе Несторовића, професора уиверзитета. Друго место додељено је Владимиру Поповићу. На велико изненађење, предност је добио архитекта Поповић. На свечаности 27. септембра 1907. положен је камен темељац, узидана ктиторска повеља и обављено освећење темеља будућег храма Св. Ђорђа.

Краљ очигледно није био у потпуности задовољан ниједним понуђеним решењем јер је 1909. расписан нови конкурс. Ту је прву награду однео млади архитекта Коста Ј. Јовановић. Његово петокуполно решење у облику слободног крста сразмерних кракова дужине, ширине и висине 30 метара, са централном куполом и четири мање очигледно је задовољило и краља и комисију, па је 1. маја 1910. започета изградња маузолеја. Тих дана Опленцом су одјекивале детонације. Динами- том је отварано корито за темеље и крипту. Почетком септембра почело је зидање темеља. Стубови су поручени из Италије, из славне Мике­ ланђелове Караре у Тоскани. Уместо позлате свих купола, услед високе цене, позлаћена су само ребра и крст. Одлу­чено је да се фасада оплати надалеко чувеним белим ме­рмером с оближње планине Венчац.

Краљ Петар често је боравио у Тополи да би пратио процес изградње цркве. Пожуривао је мајсторе да заврше мермерни иконостас, да се иконе донесу из Русије, кандила и манти­је за свештенике. Свечаност освећења, у грађевинском смислу скоро готове цркве, уприличена је 23. септембра 1912, предвођена архиепископом Ди­митријем, скромна и кратка јер је на по­молу био Балкански рат. Само неколико дана касније краљ Петар је већ био на бојиштима.

Подаци о радовима могу се наћи у краљевом ратном дне­внику, водио га је као личне свакодневне белешке једног 70­-годишњака. Током 1915, краљ је са осматрачнице мо­трио на радове. Тачно је бележио трошкове, рачунао дуго­вања за дневнице радника. У тој бележници се могу наћи похвале и критике, упућене радницима који су вршили градњу.

До почетка Првог светског рата изградња храма је била завршена, али је он сачекао крај рата оштећен: Аустрија­нци су 1915. поскидали звона ради изливања оружја, скинут је бакарни покривач са кубе­та и кровова, као и бакарна украсна оплата с портала. Не­стао је громобран, полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, оку­патори су оскрнавили гробове у крипти.

По повратку у ослобођену отаџбину, сада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Петар није доживео да види задужбину коначно завр­шену. Преминуо је 16. августа 1921, а његов наслед­ник Але­ксандар I преузео је бригу о наставку радова на унутра­шњости цркве.

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ

После преуређења крипте, које је спровео Коста Ј. Јова­новић, уследило је поставља­ње иконостаса, громобрана, новог бакарног крова, с позла­ћеним ребрима на кубетима, звона, мозаика, бронзаног полијелеја и кандила. Сви детаљи раскошног уређења храма спроводили су се под искусним надзором архите­кте академика Николаја Пе­тровича Краснова, водећег државног архитекте Краља Александра и некадашњег руског царског архитекте и његовог колеге Сергеја Смирнова. Пошто је уговорено да унутрашње зидове храма прекрију мозаици, Смирнов је 1922. оформио прву екипу која је обишла стотине мана­стира да би ископирала поје­дине фигуре и композиције које ће касније пресликати у мозаичку форму.

У опленачкој цркви сабране су копије фресака из 60 познатих средњовековних српских манастира.

Уговор за склапање мозаи­чких икона потписан је с берлинском фирмом “Пул и Вагнер”, повезаном с вене­цијанским радионицама без којих се не би постигло пре­ливање боја мозаика у хиља­де нијанси. Израђени мозаици су колоритнији од оних предложених нацртом. Припљемљен је и под од мермера у византијском стилу, по нацрту Нико­лаја Краснова, а изгра­ђен је по угледу на патос који се налази у Хиландару.

Наручено је и да се зелени сокл, висок два метра, поста­ви у целој цркви. Поштујући средњовековне узоре, вешти баварски клесари су пре­творили олтарску преграду у површину, испреплетену чипкастом  орнаментиком Велики полијелеј, широк де­вет метара, а тежак једну и по тону, изливен од претопљеног победничког оружја које су српски војници користили у пробоју Солунског фронта 1918, простире се под целом средишњом куполом цркве.

Хералдички мотив двогла­вог орла прекрива врата на улазу у цркву, као и врата на улазу у звоник. Металом су обавијена многа мала и велика кандила, обручи за пуковске заставе опасују беле стубове цркве. Преговори о изради зидних слика вођени су са познатим српским сликаром Пајом Јо­вановићем. Уметник је том приликом урадио десетак сликарских композиција у уљу, уз замисао да буду постављене на одре­ђене зидове храма. Насликао је следеће сцене: “Свети Сава крунише Стефана Првовенча­ног”, “Мојсије прима таблице закона” и “Свети Сава мири браћу”. Од свега је поста­вљена само мозаичка икона Светог Ђорђа, с представом патрона цркве који носи Ка­ рађорђев лик док пробада аждају, која се и данас налази у полуктужној лунети изнад главног улаза у храм. Овај мо­заик израђен је у Венецији.

Током 1927. почето је пос­тављање табли с мозаицима. Више од четри године трајало је њихово допремање из Берли­на и уклапање у зидове храма. Када су завршени, покрили су 3.500 квадратних метара зид­ них површина, са 40 милиона разнобојних делића, којима је уобличено 725 композиција са 1.500 ликова у 15.000 нијанси. Не постоји ниједан делић цркве који није покривен мозаицима или мермером.

У горњем делу цркве су гробнице оснивача династије Карађорђа (јужна певница) и ктитора Петра I (северна пев­ница), а у крипти је сахрањено 40 чланова династије Карађо­рђевић, од којих су, осим Петра и Карађорђа, још два владара: кнез Александар (1806­-1885) и краљ Александар I (1888-­1934). Комунистичке власти уки­нуле су Задужбину краља Петра И Карађорђевића 1947. Она је легално призната тек 1993, када је и поново почела да ради. Због својих изузет­них вредности, Храм Светог Ђорђа у Тополи је 2006. про­глашен за споменик културе од изузетног значаја. Осим цркве, комплекс обу­хвата краљеве винограде и винарију, Виноградареву кућу, кућу краља Петра и Карађорђев конак у окви­ру Карађорђевог града у Тополи. Краљева и краљичина вила су под управом Владе Републике Србије, док је хо­тел “Опленац” раније прива­тизован. Мањи део имања и зграда је 1990. враћен Кара­ђорђевићима.

ПОРЕКЛО ИМЕНА

Маузолеј династије Карађорђевић поди­гнут је на самом вр­ху стеновитог брда Опленац. Каменит крш овог узвишења био је прошаран кри­вим стаблима једне врсте храста која су управо због природ­но неправилног, рач­вастог облика мешта­ни вешто користили за оплен, односно др­вене делове на волов­ским колима. Тако је узвишење и добило име Опленац.

Михајло Жиловић

ФОТО: МАРИЈА ЖИКИЋ