Млади у Србији увек имају ентузијазам

ПРОФ.ДР ВЛАДИМИР ТОМАШЕВИЋ, ДЕКАН ФАКУЛТЕТА ЗА ИНЖЕЊЕРСКИ МЕНАЏМЕНТ

Ми смо нација с изузетним генетским кодом, који је последњих и више од 700 година надограђивао своја знања и умећа да би преживео

Пандемија вируса корона преко ноћи је променила начин функционисања друштва у свим сегментима, укључујући и образовање. Уместо редовног похађање наставе, алтернатива је пронађена у дигиталним решењима и учењем на даљину. На који начин је пандемија утицала на образовни систем, које су разлике између приватних и државних високошколских установа и на ком нивоу је данас знање у Србији, неке су од тема којих смо се дотакли у разговору с проф. др Владимиром Томашевићем, деканом Факултета за инжењерски менаџмент (ФИМ).

Како је корона утицала на процес учења код студената?

– Не смем ни да помислим. Ми ове године уписујемо бруцоше, који су у средњој школи седели само две године у школским клупама, преостале две су биле хибриди телевизије РТС 2 и неких чудних облика наставе. Затечени родитељи су на стотине сати изгубили покушавајући да изваде кестење из ватре и преко ноћи постану наставници физике, историје, математике или ликовне културе. А кад крену универзитетска предавања, видите да после неког седмог или осмог минута студенти почну да се хватају за мобилне телефоне и лагано тону у дигитално бенсединирани тинејџерски сан. Прво питање на сваком предавању је “Да ли ћемо добити ове презентације на мејл” или “Да ли ће ово бити окачено на ‘Гугл класрум’ (Google Classroom)”. Ако је професоров одговор позитиван, те микросекунде схвата да ће до краја семестра видети, можда, 20 одсто студената. Како семестар одмиче, питања су она класична: колико бодова ми треба за шестицу или десетку (ако јури просек). И сад ме питате како је КОВИД-19 утицао. Није КОВИД-19 само утицао, пандемија је била окидач и трасирала један нови друштвени правац, где ће огромна већина младих бити изгубљена у мору дигиталног квази-садржаја, док ће само један мали проценат тих младих успети да се истргне из тог сна и направи каријеру.

Како прилагодити образовни систем друштву које се ослања на информационе технологије?

– Заиста је бескрајно анахроно да сада на било ком факултету на првој години имате предмете, као што је увод у информационе технологије, када ти млади са 19 година и не знају да су некада постојала само обична писма и слале се разгледнице с мора. С друге стране, имате професоре који своја предавања припремају тако што ставе у презентацију исфотокопиране странице свог уџбеника, највероватније написаног пре 20 година, који су “значајно иновирали у петом и допуњеном издању”, и дословно читају, реч по реч, те исте странице, једноличним умирујућим тоном. Сад чик реци било шта, знаш кад ћеш да положиш? Друштво управо захтева од нас у образовању да се променимо, а не систем. У противном, постаћемо пуки глумци на Јутјуб каналу који немају много пратилаца. Морамо ову нову алатку која нам је дата управо тако и да користимо – само као једну од многих алатки, и то је оно што ја заговарам као идеју “аугментираног” образовања.

На ком нивоу је знање у Србији, како бисте описали младе људе на почетку њихових каријера?

– Ми смо нација с изузетним генетским кодом, који је последњих 700 година и више лепо надограђивао своја знања и умећа да би преживео. Кад други народи виде катаклизме јер је скочила цена нафте и хистерично купују џакове брашна, шећера и уља, ми видимо шансу у једном достојанственом модусу почињања каријера. Ако се не иде по радњама, млади развозе. Ако је струја јефтина и свако има у кући кабловску и интернет, млади почну да се баве програмирањем. Ако су потребни лекари у Европи, млади се окрену ка медицинском образовању. Оно што је круцијално, то је да ми који се бавимо образовањем контролишемо квалитет доступних инфо- рмација јер је дигитални етар препун нетачног садржаји и квази-научника. Млади у Србији увек имају ентузијазам и онима који желе више и боље то се увек види у очима. Битно је да им ми дамо ветар у леђа.

На који начин се борите против стигми које прате приватне факултете?

– Покушавати да објасните врлине приватног облика власништва људима у постсоцијалистичком друштву који уживају да раде у организацијама у којима се не зна власник и увек је “наређење стигло од неког мистичног одозго” исто је као да покушавате да објасните предности скијања некоме ко мрзи снег и зиму. Људи се радије возе приватним аутом него градским превозом, ко може, пре ће отићи приватно код доктора, зашто родитељи деци плаћају приватне часове у основној и средњој школи? С друге стране, захваљујући јавним наступима неких мојих колега и на- чину опхођења према струци и етици, сасвим је оправдано што неки факултети уживају одређену репутацију. Мада, да будемо фер, те “одређене репутације” нису само својствене установама где оснивач није Република Србија.

Оно што је мени лично шармантно је то да кад год питате неке моје колеге с државних факултета зашто је њихов факултет добар одговор је: “Зато што је приватни лош.”

Какви су вам планови за будућност ФИМ?

– Сада смо у знаку отварања лабораторије за 4Д штампаче јер смо потписали споразум са Државним универзитетом за науку и технологију из Москве и радимо на трансферу технологија у биоматеријалима (нарочито у екстремним климатским условима и медицинским случајевима).

Да сте министар просвете, које три ствари бисте прво променили у високом образовном систему?

– Раздвојио бих науку и високошколско образовање од просвете јер су то заиста различите потребе. Повећао бих плате наставницима у основним и средњим школама (јер они немају пројекте, као ми на факултетима) и оснажио улогу психолога и педагога. Направио бих јасну стратегију како да већ направљени инкубациони и иновациони центри праве спин-оф компаније, а не да заврше, као што се то десило у неким европским земљама, као напуштене сајамске хале и прескупе канцеларије.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА