Scroll Top

Морамо научити роботе да говоре српски и пишу ћирилицом

moramo-nauciti-robote-da-govore-srpski-i-pisu-cirilicom
Сличне теме

Доц. др Адам Софронијевић, вођа тима који је дигитализовао архиву листа Борба

Целокупна архива Борбе је разумљива за роботе, вештачка интелигенција се може обучавати на њеним текстовима, те позивам све истраживаче да користе овај ресурс

Универзитетска библиотека из Београда је започела, на велики јубилеј 100 година излажења Борбе, за наше услове “пионирски и херојски” подухват дигитализације целокупне архиве тог дневног листа.

– Пионирски јер досад ниједне велике дневне новине у Србији нису оствариле дигитализацију комплетне архиве, а херојски јер се заснивао на чистом ентузијазму људи који су га спровели: Драгане Јанковић, Ненада Ерића и Николе Смоленског – каже за наш лист доц. др Адам Софронијевић из Универзитетске библиотеке из Београда, где је дигитализација спроведена. Своје колеге назива правим херојима борбе за једну бољу Србију.

– Такви људи би требало да буду узор, пре свега, свим запосленима у институцијама културе у Србији, а затим и свим грађанима и грађанкама Србије. Они су, поред свих својих редовних послова, остварили скенирање и обраду сваке странице Борбе која је икад објављена и то у квалитету који представља сам врх дигитализације културног наслеђа у свету – истиче Софронијевић.

Како је изгледао сам процес дигитализације једног од најстаријих дневних листова код нас?

– Свака страница Борбе данас је претражива по целом тексту и машински читљива. Ово значи да је приступ архиви Борбе револуционарно унапређен: могуће је једним кликом пронаћи жељену реч и копирати део текста који је садржи. Можда је још и важнија чињеница да је целокупна архива Борбе разумљива за роботе – вештачка интелигенција се може обучавати на њој, те позивам све истраживаче и предузетнике да користе овај ресурс. Ако у будућности не научимо вештачку интелигенцију да говори српски и пише ћирилицом, имаћемо културу која је обогаљена јер не подржава основне алате за живот и рад. Због свега овога, свака дигитализована страница чини огромну разлику за будућност Србије, а у подухвату дигитализације Борбе наших троје хероја дигитализовало је чак 300.000 страница. Над овом бројком треба сви да се замислимо и погледамо у своју душу и признамо да, уз бољу вољу, више радиности и успешнију организацију, можемо и с постојећим ресурсима сви заједно много више да урадимо за будућност Србије и њене културе. Борба за дигиталну архиву Борбе треба да буде пример како се може успешно борити за Србију на пољу културе у наредним годинама.

Који су вам планови у ближој будућности што се дигитализације тиче?

– Као народ, морамо што пре устостручити напоре у дигитализацији културне баштине и савремене културне продукције. Посебно важну улогу овде морају одиграти институције културе Републике Србије. Убеђен сам да, уз мало бољу унутрашњу организацију и додатне напоре окружења, у смислу креирања још позитивније друштвене атмосфере и још савременијих законских оквира, институције културе могу у наредних пет година учинити оно што је потребно на пољу дигитализације, што ће у српском културном простору и глобално обезбедити дугорочно очување нашег националног идентитета и релевантност културе за све грађане Србије. Ово је у времену узлета вештачке интелигенције приоритетни задатак и национално питање првог реда. Опстанак националног идентитета биће у наредном периоду, у највећој мери, одлучен успехом да се на пољу дигиталног остваре алати и садржаји који ће сваком грађанину комуницирати оне идеале и идеје које су током 19. и 20. века комунициране путем тада расположивих технологија. Доминантни утицај дигиталних технологија који се тек могао наслућивати у прве две деценије 21. века, а који у трећој почињемо сви живети, не оставља нам више простор и луксуз за грешке. Ако у наредних пет година не саградимо дигиталне ауто-путеве и мостове у култури, и то оне највишег квалитета, какве смо већ физички сазидали у Србији, њима ће за 30 година путовати људи који ће се српског идентитета можда сећати као ритуалне успомене. А за ову кључну инвестицију нису нам потребне милијарде и нови кредити, већ само мало боља организација и додатно промишљање куда стратешки усмерити постојеће ресурсе и како.

Један сте од водећих експерата југоисточне Европе за дигитализацију. Где се Србија као земља налази у тој области у односу на окружење?

– У односу на окружење, Србија је у овом тренутку несумњиво регионални лидер у дигитализацији културног наслеђа. Међутим, неумитни марш дигиталног чини овај успех само добром почетном тачком за глобално такмичење јер природа дигиталних технологија је таква да издваја само неколико звезда, док сви други и све друго бледи. Ми данас имамо српске глобалне звезде: једног или двојицу спортиста, државника – председника Вучића и звезду културног наслеђа – Николу Теслу и свако на свету, када му се помене Србија, зна за њу јер зна ове звезде. Ако у наредном периоду не произведе још бар једну глобалну звезду, српска култура није извршила свој патриотски задатак.

Једном приликом сте изјавили: “Џабе ми имамо модел за аутоматско препознавање рукописа Исидоре Секулић у Универзитетској библиотеци у Београду, кад рукописи у стотину других библиотека у Србији чекају да их неко прекуца страницу по страницу уместо да се притисне дугме и све заврши за дан.” Да ли се нешто у међувремену променило по том питању?

– Нажалост, није, у смислу конкретних резултата. Моја нада је да јесте у смислу стасавања једне нове генерације лидера у институцијама културе који разумеју ову проблематику и спремни су да крену у – решавање великих изазова, али и коришћење предности које дигиталне технологије носе. Директори архива Војводине, Новог Сада, Ужица, Крагујевца, Ниша, многих музеја и библиотека, такви су лидери и оно што нам треба 2024. јесте тај мали напор у креирању атмосфере и закона који ће им дати ветар у леђа и алате да своје знање, радиност и преданост за добробит Србије преточе у резултате који су нам свима неопходни.

Као некоме коме је библиотека радно место и то универзитетска, какав вам је утисак, да ли млади људи воле да читају мимо обавезне литературе? Да ли би нешто требало да се уради у циљу промовисања читања међу младима?

– Готово нико више не чита на начин који повезујемо с читањем какво смо некада познавали – да почнемо са читањем и приметимо да је свануло када смо књигу прочитали. Чита се много, али испрекидано, информативно, са телефона, екрана, читамо у дистракцији, нисмо посвећени читању као дугорочном процесу који треба да нам донесе дугорочне користи: образовање, искуство, мудрост, улагање у себе. Желимо информацију која ће нам дати предност, добит, сада и одмах. И то је огроман проблем с којим се култура глобално суочава. Уколико се трендови које намеће – неконтролисани и друштвено неуређени ток развоја дигиталних технологија – наставе, за 10 година имаћемо друштво одустајања у ком ће сви трчати још брже него данас с апликације на апликацију, с једног виртуелног места на друго, тражећи корист или ендорфин. И ако га не нађу за 30 секунди, ићи ће даље, без покушаја да, ипак, успеју на том месту јер чему кад безброј апликација, програма и сајтова нуди то исто, само боље и брже. Зато ја желим да Србија буде прва или међу првим државама која ће, поред улагања друштва у стварање квалитетних културних садржаја, улагати у време публике да у тим садржајима ужива, оплемени себе и, најважније, гради себе као личност која има навику неодустајања и дугорочног улагања времена. Хајде да од 2024. сви заједно почнемо и на пољу културе да градимо Србију у којој одустајање није опција.

Пре три године изабрани сте за члана Извршног одбора највећег европског удружења библиотекара ЛИБЕР, које окупља више од 450 елитних библиотека из свих земаља Европе, чије активности пресудно утичу на развој библиотекарства у свету. Приближите нам рад извршног одбора и досадашња искуства, какве се одлуке ту доносе, колика је одговорност и реални утицај тог тела?

– Одговорност је велика, а одлуке које се доносе су дугорочно од изузетног значаја. Изградња система отворене науке, на чему ЛИБЕР инсистира, ствара поље једнаких прилика за образовање и истраживање и за мале и за велике и то један од главних мотива и разлога да, уз колеге са најважнијих европских универзитета и њихових библиотека, као што су Оксфорд, Сорбона или Хумболт, у последњих 13 година учествујем у раду удружења ЛИБЕР и доприносим у његовим напорима за остварење равноправнијих и поштенијих услова за научна истраживања за све, а да у последње три године имам ту част и одговорност да ове напоре и предводим.

Фото: Приватна архива

1 Коментари

Душко М. Петровић.
Reply
21. јануар 2024 at 22:35

Овом тексту није место у рубрици Култура.
То о чему говори овај научник није ни за једну вашу рубрику; односно, још је немате и то је добро.
Здрав поздрав.
Д.М.Петровић

Додај коментар: