ЛЕНА КОВАЧЕВИЋ, ЏЕЗ ПЕВАЧИЦА, КОМПОЗИТОР И ТЕКСТОПИСАЦ
Никада не бих правила компромисе да радим нешто што не волим или да се понашам како не волим само да бих скренула пажњу
Таленат, озбиљно музичко образовање, интересантан и питак спој различитих музичких жанрова, љубав према квалитетној музици, али и бескомпромисна борба за исту, кратко су објашњење рецепта успешне каријере Лене Ковачевић, џез певачице, композитора и текстописца. Након дипломирања на престижном музичком конзерваторијуму у Амстердаму упустила се у музичке воде и представила публици несвакидашњим стилом, који одише јединственим спојем поп и џез музике.
Каријеру је започела 2004.турнејом с једним од најбољих оркестара у Холандији, с којим је наступала на бројним фестивалима у Европи, а први солистички албум “Добар дан за певање”, касније проглашен за најпродаванији албум региона, издала је 2009. Захваљујући њему, нашла се и у улози жирија у емисији “Први глас Србије”. Албуми који су уследили “Сан” и “Џезери” такође су имали велики успех, а синглови попут песме “Café”, као и неколико других за инострано тржиште који се емитују на радио-станицама у Немачкој, Аустрији, Турској, Француској, Алжиру, Дубаију и другим земљама, као и међународне сарадње с великим именима међу којима се нашао и амерички продуцент Годфри Дајмонд, обезбедили су јој бројне солистичке концерте и велике успехе широм света.
Имали сте много успеха у приближавању џеза широј публици. Колико се он данас слуша у Србији и свету?
Верујем исто као и увек. У свету џез никада неће престати да буде посебна страст међу музичким сладокусцима. Моја лична жеља је била да људима приближимо и ту врсту звука и хармоније, а посебно ми је драго да, док свирамо комерцијалне песме, провучемо и нешто што људи код нас на радију неће често чути.
Да ли је мешавина џеза и попа, коју радите, из љубави према оба жанра и жеље за другачијим или начин да џез учините примамљивијим?
– Одувек сам волела фузију и импровизације. Музички волим импровизацију до те мере да нам је сваки концерт прича за себе и верујем да због тога много и свирамо широм региона. Ниједан концерт, у том смислу, није исти. Песме људи већ знају с радија, али уживо их испричамо додатно, кроз нашу страст према импровизацији и међусобној игри на сцени.
Ваш други албум, данас некомерцијалне музике у време када дискови нису толико популарни, доживео је преко четири издања. У чему је тајна?
– Албум је имао и познате, комерцијалне, песме, обрађене на необичан начин. То је био кључ. Знала сам колико ја волим да чујем неке песме које волим кад их неко уради на скроз другачији начин. Не мора нужно ни много да ми се допадне, већ да је атрактивно и свеже. Тај албум нам је донео много концерата и шансе да људи чују за то што радим, а све то кроз стил који скроз волим.
ФОТО: СЕВЕР ЗОЛАК
Сарађивали сте с великим светским именима попут Годфрија Дајмонда. Да ли вам је циљ да освојите страно тржиште?
– У суштини, највећи комплимент је што се песме попут “Café” или “Пожури” емитују на страним станицама. Сарадња са Годфријем је једно од великих задовољстава, а песма коју сам писала је премијерно изведена на радију Сиријус у Њујорку, који има преко 30 милиона слушалаца. То је био заиста диван тренутак. Што се тиче будућности, радујем се само писању нове музике, стварању и жељи да у свету имамо још музике на српском.
С Краљевским оркестром Холандије имали сте турнеју традиционалне музике, а обрадили сте и домаћу традиционалну песму “Густамимагла паднала”. Да ли сличне обраде, пријемчиве публици, могу да оживе ову врсту музике?
– Та музика је толико жива, што се најбоље види на концертима. Волим интеракцију с публиком и традиционалне песме толико волим да певам, због чега верујем да оне никада неће престати да буду популарне.
Били сте и део емисије “Први глас Србије”, која је до данас остала сасвим другачија од свега што се снима. Да ли бисте поново учествовали у не чему сличном и какве успомене носите одатле?
– Из емисије “Први глас Србије” носим дивне успомене, посебно на дружење с екипом емисије, мојим колегама из жирија Маретом и Владом. Било је неко другачије време и то је било духовито и свеже. У свему духовитом и свежем бих опет учествовала, али се такав формат, са свим карактеристикама које је ова емисија имала, ретко ради.
Који савет бисте дали музичарима који желе да живе од некомерцијалне музике?
– Да у сваком случају имају сталан посао, а музику негују као љубав и хоби. Моја музика, на моју срећу, брзо је почела да се слуша и ушла сам у концерте већ након првог албума. Да није било тако, сигурно бих урадила исто. Не бих правила, ни онда ни данас, компромисе да радим нешто што не волим или да се понашам како не волим, да бих скренула пажњу. Музика није на продају, није ни човек и свако од нас има своје границе. Саветовала бих им да чувају своје границе и, свакако, иду за оним што воле!
Глума ме не привлачи
Улогом Изабеле у филму “Није лоше бити човек” у режији Душана Ковачевића, опробали сте се и у глумачким водама. Да ли је то био само мали излет или планирате поново да станете пред камере?
– Ја сам пред камерама због својих спотова и музике у сва ком случају, па ми је ово заиста представљало само огро мно задовољство. Отпевала сам неколико дивних песама и уживала с екипом. Никада нисам имала жељу да идем у глумице, већ ми је форма оваквог типа филма, односно мјузикла, веома занимљива.
аутор ИВАНА ЗОРКИЋ
ФОТО: ИРИНА ДУПЛЕВСКАЈА