“Надам се да ће ме Срби држати у свом спомену”

СТО ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ КАТАРИНЕ ИВАНОВИЋ

Избор дела која је завештала Србији показује да је желела да остане запамћена по уметничком доприносу, а не по националном ангажовању; за српску средину било је то изненађење

Катарина Ивановићје прва српска академски школована и међународно призната ликовна уметница, и прва проглашена за националног хероја. Важила је за жену испред свог времена, која је својим радом померала границе родних подела и могућности. Успела је да буде жена-уметник у времену када је приступност знању била одређена полом.

Прва је српска сликарка која је завршила Уметничку академију у Бечу и прва примљена у пуноправно чланство Српског ученог друштва (данашњи САНУ). Огледала се у разноликим сликарским жанровима, понајвише мртвој природи и портретима, које је радила у стилу тада преовлађујућег академског класицизма. Њен сликарски опус бројао је 48 слика, од којих је 10 неповратно изгубљено, а 23 је још за живота уметница завештала Народном музеју у Београду и тако постала први стваралац који је своју уметничку оставштину поклонио овој институцији.

Рођена је 15. маја 1811. у мађарском Веспрему у добростојећој трговачкој породици, с којом се већ следеће године сели у оближњи Стони Београд (данашњи Секешфехервар), у малу српску заједницу, где проводи детињство и рану младост. Већ као дете показала је сликарски дар, па ју је трговац Ђорђе Станковић о свом трошку послао у Пешту у атеље Јозефа Пешког, где је насликала свој први “Аутопортрет” (1834) са стилским одликама раног бидермајера. Њен таленат убрзо запажа и мађарска грофица Чаки, која јој омогућава даља усавршавања у Бечу, на тек отвореном женском одељењу бечке сликарске академије.

Пажњу критичара привукла је са само 25 година својим другим аутопортретом (1836), који је изложила на академији заједно с приказом мртве природе “Корпа цвећа”. Аутопортрет карактерише одсуство просторног амбијента, на ком доминира млади лик уметнице, обучен у савремену одору, нежних боја.

Њена фигура лишена је јаке експресије и крајње резервисано и самоуверено гледа у посматрача. Портрет убрзо добија на значају, излази у бројним штампаним издањима широм Европе, а с временом добија статус националне профане иконе.

Овај успех јој омогућава улазак у бечке уметничке кругове и подршку домаћих стваралаца попут песника Симе Милутиновића Сарајлије, који јој посвећује стихове прве песме из спева “Тројесестарство”, објављеног у Лајпцигу 1837. Овим стиховима песник према талентованој уметници исказује поштовање и наклоност, на које она узвраћа његовим портретом.

Ова данас заборављена песма била је веома позната у 19. веку, а њени стихови помињу се у готово свим текстовима о Катарини Ивановић у том перуоду. У време објављивања “Тројесестарства” српски национални пантеон се већ увелико уобличио и у њега, осим јунака из прошлости, бивају уврштени и савремени хероји. Међутим, међу њима је још увек мало жена. У хору савремених националних хероина Ивановићева је била једна од првих, а за њом је следила песникиња Милица Стојадиновић Српкиња.

У том периоду Катарина слика прву наручену слику – портрет Анке Ненадовић Топаловић старије сестре кнегиње Персиде Карађорђевић, и тиме постаје прва жена у историји српског сликарства која је насликала портрет женске особе. Уметнички круг српске дијаспоре у аустроугарској престоници у Катарини буди осећај родољубља, те она почиње да учи српски језик, а у својим делима обрађује теме српског националног идентитета. Била је виђена као јунакиња новог доба, која својим деловањем активно учествује у стварању нових система вредности. Од ње се очекивало да својом кичицом овенча славу српства, да своју уметност стави у директну службу уобличавања националног идентитета. Међутим, портрети мртве природе које је Ивановићева тада сликала само су делимично задовољавали тежње нације. Величање нације се најделотворније могло постићи историјским сликарством које је на ликовним академијама било доступно само мушким студентима.

Прву представу са националном тематиком Катарина је насликала тек пред крај школовања на Бечкој академији. Био је то, данас изгубљени, “Српски Омир” (1839). Тада се млада сликарка суочила с проблемом за који није била довољно припремљена. Сликање вишефигуралних композиција, ма колико оне биле једноставне, превазилазило је програм одељења за девојке на бечкој академији. Зато је, након пропутовања по Италији и Холандији, отишла у Минхен, где се током 1844. и 1845. усвршавала на тамошњој академији у то време све познатијој по историјском сликарству. Средином 1846. дошла је, коначно, у Бео­град, на позив Симе Милутино­вића, с изграђеним схватањем о свом националном задатку.

Осим побратима Симе Милу­тиновића, који је преминуо по­ла године по њеном доласку у Београд, Катарина није имала других пријатељских веза у гра­ду, што је отежавало њено укљу­чивање у елитне кругове. Иако је током боравка насликала два портрета кнегиње Персиде Ка­рађорђевић (1846. и 1847), њене везе с владајућом српском по­родицом нису биле блиске. Ни портрети знаменитих Срба ­ Да­нила Данића (начелника мини­старства финансија), деце Павла Станишића (министра финанси­ја) и Стевана Книћанина, нису били поуздан доказ њене блис­кости с београдском елитом. Упркос великом таленту и ве­штини, у Београду се њен рад не вреднује као дела њених са­временика и она не успева да стекне заслужено признање ни­ти да добије запослење. После само годину дана, разочарана неприхватањем својих земља­ка, враћа се у Стони Београд, где борави и ствара све до краја живота.

У Стоном Београду напушта жанр сликарство и ствара дела историјских приказа, као што су “Дочек Српкиње Јелене, уга­рске краљице” (1869) и “Турски поклисари просе Мару” (1879). Најзначајније дело овог перио­да је слика “Освајање Београда 1806.” (1865­-1873), која уједно означава и почетак женског историјског сликарства у Ср­бији. Уље на платну приказује ослобађање Београда током Првог српског устанка, под во­ђством Карађорђа Петровића. На ободу слике, у првом плану, расути су рањеници, одевени у оријенталне одоре, који усме­равају фокус ка централном месту композиције које заузи­ма херој устанка Узун Мирко Апостоловић. Представљен је у ратном ставу, с ногом на поко­реном непријатељу, док сабљом у руци позива на даљи отпор. Међу војницима се издваја лик жене која потеже оружје, што је највероватније и први приказ жене-­борца у српском сликар­ству. Лик Карађорђа је у другом плану; он је приказан као по­сматрач, у пози победника. У трећем плану уочавамо сведену архитектуру града, као и пожар који додатно драматизује атмосферу. Слика не представља бу­квалан приказ боја, већ истиче идеал херојства и родољубља. Карактерише је тамни колорит, јаки контрасти и динамичан од­нос фигура које представљају одређене епизоде овог догађаја. Оригинална слика није сачу­вана, стога је Ивановићева 20 година касније насликала нову верзију.

Након одласка из Београда Ка­таринино име је полако падало у заборав у Србији. Некадашња национална хероина сликала је, повремено, у отменој усамље­ности и слала слике на изложбе у Пешту, чему је мађарска пе­риодика посвећивала дужну па­жњу, али ни то није побудило интересовање српске штампе и њене везе с српском матицом су привремено прекинуте.

Њено поновно увођење у на­ционалну колективну свест одиграло се почетком седам­десетих година 19. века, у дру­гачијим историјским и култур­ним приликама. Српско учено друштво почело је да показује више интересовања за старине у Угарској и њихово смештање у Народни музеј. Тим поводом др Никола Крстић, доктор фи­лозофије, правник и историчар, боравио је на северу Мађарске током септембра 1872, истра­жујући по тамошњим архива­ма. Приликом посете Стоном Београду упознао је Катарину Ивановић. У писму Српском ученом друштву написао је следеће:

– Катарина је од несиромашних родитеља и само из љубави пре­ма вештини сликарству, којој се од ране младости одала, оста неудата…

У том обећа да ће доћи у Бео­град на лето, те да види да ли би њеним сликама нашло се ме­сто. Ја мислим да би се она ко­начно решила уступити нашем музеју збирку својих слика, кад би на то била нешто свечаније позвата. Не би ли наше Учено друштво могло позив на г­ђицу Ивановићеву учинити?

Друштво је подржало Крстићев предлог. На пристанак уметни­це није се дуго чекало. Из њеног писма из октобра 1873. сазна­јемо да је својим тестаментом завештала осам слика за збирку Српске академије.

С друге стране, сликарки су из Београда стизале све веће по­части. Тако је 22. јануара 1876. изабрана за почасну чланицу Српског ученог друштва, као прва жена којој је указана та част.

– … Ово је за мене најлепше, најблагородније одликовање, одликовање за женску у овом добу још нечувено -­ писала је Катарина.

Понесена оваквим осећањима, одлучила је да и преостали са­чувани опус поклони српској академији. До 1880. у Народном музеју су се нашле укупно 24 њене слике. Осим слика, Ивановићева је послала и 1.000 фо­ринти, у циљу оснивања фонда с њеним именом.

Поклањањем својих слика на­дала се “да ће Срби пошту ода­т своме спомену…”и мојим делима и држаће ме у своме спомену…”

Сликарка која на почетку ка­ријере није била прихваћена у центру своје нације, позвана је на крају животног пута из тог истог центра да даривањем сво­јих дела трајно допринесе кул­турној историји народа.

Уметница се нашла у ситуацији да, по личном избору, створи слику о свом опусу ­ индире­ктно и о самој себи ­и одлучи како ће бити уведена у колек­тивну националну меморију. Слике које је послала Народном музеју не представљају је као национално свесног уметника, на чему је у младости почивала њена слава националне херои­не. Њен избор показује да је на крају живота желела да у коле­ктивном сећању остане запам­ћена по уметничком доприносу, а не по националном ангажовању. За српску средину било је то изненађење, бар у првом тренутку, јер се интересовање за уметничка дела још сводило на националне теме.

Преминула је 12. септембра 1882. у Стоном Београду, а смрт националне хероине обе­лежила је целокупна патриот­ска штампа. На иницијативу Друштва пријатеља Народног музеја, 1967. Катаринини посмр­тни остаци пренети су у Алеју народних хероја на Новом гро­бљу у Београду.

Поред великог уметничког до­приноса, остала је запамћена као борац за женску еманципацију у уметности. Упркос дискрими­нацији, омогућила је родну ин­клузивност у до тада претежно мушкој професији и прокрчила пут женским ствараоцима. (Коришћен материјал из књиге “Катарина Ивановић” Миро­ слава Тимотијевића и Радмиле Михаиловић, Београд, 2004)

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: НАТАЛИЈА КУНИЋ