Најмилија кћер српског језика

125 година од рођења и 30 од смрти Десанке Максимовић

Заволела је цвркуте птица, житна поља, гргољиве потоке, сеоске врзине и дедин забран, у ком је смишљала како доживљено да искаже стиховима и прозом

У време када је објавила прву књигу стихова, 1924.

Десанка Максимовић је нешто посебно, таква величина се једном рађа. Дела која нам је оставила у наследство свакодневно нас подсећају на лепоту речи коју је кројила на себи својеврстан начин.

Важила је за песникињу која је своје песме мењала десетину пута пре него што би их објавила јер је увек трагала за најлепшим речима нашег језика.

Са Пјером Крижанићем и Лизом Марић Крижанић у Паризу 1925.

Славна поетеса овај свет угледала је 16. маја 1898. у Рабровици недалеко од Ваљева. Између 1905. и 1909. похађала је основну школу у Бранковини, а потом гимназију у Ваљеву.

Након тога, 1919. уписала је студије упоредне књижевности, опште историје и историје уметности на Филозофском факултету у Београду.

Дипломирала је 1923. У раном детињству заволела је цвркуте птица, житна поља, гргољиве потоке, сеоске врзине и дедин забран, у ком је смишљала како доживљено да искаже стиховима и прозом.

Није журила да некоме блиском открије шта је тишти. Једино је другарицу у основној школи Спасенију понекад изненађивала лепо сроченим песмицама и захтевала да то остане тајна њих двеју, јединих девојчица у разреду.

У 14. години написала је песму о заласку Сунца и како се живи створ не може радовати његовом одласку. У то време Десанка је била ученица гимназије у Ваљеву и озбиљно суочена са избором сталног животног позива.

Поред склоности за поезију, имала је дара за глуму и сликање, чак и за математику.

Дилему није сасвим решила ни уписом на Филозофски факултет у Београду. Упоредо је похађала Вечерњу сликарску школу и уписала поезију.

Није имала довољно средстава за живот и новац је зарађивала подучавајући средњошколце математици и језицима.

Прве песме објавила је 1924. Уследиле су збирке “Врт детињства” (1927) и „Зелени витез” (1930).

Истинским талентом и посебношћу пријатно је изненадила своје читаоце. Строги критичари Милан Богдановић, Велибор Глигорић и остали похвално су писали о њеном поетском стваралаштву.

То су били нови подстицаји за песникињу да истраје на оригиналном изразу и читаоцима дарује нова остварења.

Успешно се окушала и у прози за децу књигом “Срце лутке спаваљке и друге приче за децу” (1931). Најавила је, очевидно, да ће бити запажен прозни писац и писац за најмлађе.

То је потврдила књигом прича “Лудило срца” (1931), “Како они живе” (1935), “Дечја соба и остале приче” (1942), а касније романима “Отворен прозор” (1954) и “Бунтован разред” (1960).

У дуговечном и плодоносном књижевном стваралаштву Десанка Максимовић је објавила скоро 100 књига поезије, прозе и есејистике за децу и одрасле.

Међу њеним најпознатијим делима су “Крвава бајка”, потресна поема о стрељању крагујевачких ђака и злочину немачких фашиста над недужним грађанима, затим “Тражим помиловање”, “Мирис земље”, “Слово о љубави”, “Ослобођење Цвете Андрић”, “Лептирова успаванка”, “Пролећни састанак”, “Немам више времена”, “Бајка о кратковечној”, “Златан лептир” и друге.

Када би је питали како се постаје књижевник, знала је да упути топао поглед и узврати да се то не зна јер у сваком писцу постоји и нешто урођено, што га тера да се приклони писаном изражавању својих и туђих осећања и доживљаја.

Она није само српски песник, она је велики словенски песник. Светски писац. Једино у њеној прози и поезији има довољно кисеоника.