Највољенији српски владар

120 година од крунисања краља Петра II Карађорђевића

Важио је за поштеног и доброг човека, благе нарави, а био је познат по либералној политици и залагању за уставно уређење земље

Тог 21. септембра 1904. крунисан је краљ Петар II Карађорђевић, који ће постати један од највољенијих српских владара, ,,народни краљ“, ,,чика Пера“ и човек за чију се владавину везује и настанак првих демократских институција у Србији.

Иако је о њему доста тога познато, ипак, постоје и мање познате приче и чињенице. Ово су неке од њих. Краљ Петар је крунисан као шездесетогодишњак, након Мајског преврата, у ком су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Био је веома вољен у народу. Важио је за поштеног и доброг човека, благе нарави. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац, такође познат и као Стари Краљ.

Време његове владавине обележио је и настанак првих демократских институција у Србији јер је краљ Петар био познат по својој либералној политици и залагању за уставно уређење земље. Преминуо је 16. августа 1921. у 77. години и сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

Петар Мркоњић у младости

Петар Карађорђевић је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, владара који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је с породицом живео у иностранству, али никада није обуставио контакте са Србијом. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић. То име је користио и у другим активностима и препискама које је водио у то време.

У младости, током егзила и сељакања породице по Европи, једно време живео је у Паризу. Борио се у француској војсци у Француско-пруском рату. Наиме, Петар Мркоњић се 1870. придружио Легији странаца француске војске и с њом учествовао у бројним борбама. Одликован је Споменицом рата из 1870.

Будући краљ Србије се у Паризу бавио фотографијом и сликарством и усавршавао војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма и демократије.

Превод Џ. С. Мила

Почетком 1868. кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге ,,О слободи“ енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

– У животу појединог човека, народа и целог човечанства нема ниједнога које би толико важило, а камоли важније било од – слободе. Свакоме је човеку од природе урођено да буде слободан, те да може одговорити своме позиву овде на земљи. Само слободан човек има власт над самим собом, може развити своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Само слободан човек може оснажити своју вољу и заложити сву снагу да унапреди своју личност и да својом личношћу припомогне унапређењу народа коме је по крви, језику, отаџбини, срећи и несрећи сродан. Из слободе чланова једнога народа ниче укупна слобода тога народа – записао је у предговору овом делу будући српски краљ.

Џон Стјуарт Мил сматра се најутицајнијим филозофом 19. века у енглеском говорном подручју, и генерално, једним од најуспешнијих бранилаца либералног погледа на човека и друштво.

Живео само од плате

Мало је познато да је по доласку на чело Србије Петар II живео само од плате, коју је за свој рад добијао од Владе. Од тог новца подизао је задужбину Карађорђевића на Опленцу, а остало је забележено и да му је једном, када му је зафалио новац, министар у сопственој влади одбио кредит.

После величанствених победа на Церу и Колубари 1914. и невероватног отпора који је Србија пружила далеко снажнијем непријатељу, 1915. војска и влада су, ипак, биле приморане на повлачење. Пут на ком их је пратио и највећи део становништва водио је преко негостољубиве Албаније. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Ипак, Петар Карађорђевић је одбио све савете да одустане од праћења својих војника преко албанских гудура. Са војском је прешао голготу на једним воловским колима, а тамо где су планине биле непроходне носили су га његови војници, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану.

Једини дигао споменик сељанки

У селу Словац код Лајковца и данас постоји споменик на коме пише: ,,Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније.“ Реч је о јединственом случају у свету да владар подигне споменик обичној сељанки и њеном сину. Краљ Петар је Макрену срео током повлачења преко Албаније. Она је кренула за војском да би пронашла сина јединца Маринка и дала му вунене чарапе које је исплела.

Када је схватила да неће моћи даље, чарапе је дала краљу Петру, уз завет да пронађе њеног сина. Краљ своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Прича каже да се до краја живота није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене, да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима и умро.

Пола века касније, комунистичке власти су наредиле да се споменик Макрени и њеном сину сруши. Само помињање имена краља Петра на плочи био је довољан разлог.

Споменик је 2011. обновило Друштво српских домаћина и он и данас стоји у селу Словац код Лајковца да сведочи о несебичној љубави мајке, ,,народном“ краљу ком није било испод части да носи сељачке чарапе и једној невероватној причи коју је у својој књизи овековечио Милован Витезовић.