Наш “брат” Флора

ФЛОРА СЕНДС, ЈЕДИНА ЖЕНА ОФИЦИР СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Иронично, њени подвизи у Енглеској су углавном заборављени. У Србији је се помало и сећају – РТС је 1997. о њеном животу снимио филм “Наша Енглескиња”, а пре десетак година добила је и улицу у Београду, на општини Савски венац

Није мали број странаца који су, чувши за несрећу српског народа у Првом светском рату, похитали да помогну земљи на умору. Ипак, по животној причи, пожртвованости и храбрости коју је показала, нарочито се истиче једна Енглескиња Флора Сендс. Жена коју су српски војници називали “наш брат”, постала је хероина због своје борбе у српској војсци и истакнуте војне каријере. Била је једина Британка која се званично борила на линији фронта у Првом светском рату. У Велики рат прикључила се као ратна болничарка да би се при повлачењу Срба преко Албаније прикључила редовима српске војске. Флора Сендс била је једина женавојник западних земаља и постала једина жена официр у Војсци Краљевине Србије за време Првог светског рата. Одликована је са седам медаља.

КО ЈЕ БИЛА ФЛОРА СЕНДС

Флора Сендс је рођена у малом месту Недер Попитон у Јоркширу 1876. Била је школована, а поред тога, у младости је учила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил. Имала је 38 година када је избио Први светски рат и одмах се пријавила за медицинску сестру у британској војсци. Тамо је, међутим, сачекало разочарање. Одбијена је јер није прошла потребну обуку, а речено јој је и да има “много обученијих од ње”. А онда је Флора чула да Србији треба помоћ…

Био је крај 1914. и широм Европе почеле су да се организују групе медицинских сестара и доктора да крену пут Србије. Флора је у томе видела шансу. Пријавила се и постала део англоамеричке јединице, која је одмах кренула на Балкан.

Све до коначног слома Србије у јесен 1915. и повлачења преко Албаније Флора је радила као медицинска сестра у ратним болницама широм Србије, укључујући и Ваљево, “град болницу”, током страшне епидемије тифуса. Кратке боравке у Енглеској користила је за прикупљање помоћи Србији, пре свега медицинског материјала.

А онда је стигла наредба о по влачењу. Флора је одбила наређење да оде с медицинским особљем у Солун. Уместо тога, желела је до краја да остане с војском. Једини начин за то био је да се пријави у редове војске, што је и учинила.

Једино чега се Флора бојала било је да не буде терет војсци и, као таква, отежа им повлачење преко Албаније. Официр српске војске Милош Васић рекао јој је да ће бити управо супротно јер ће “њено присуство охрабрити војнике јер она за њих представља целу Енглеску”.

И тако је Флора постала део Другог пешадијског пука и позива Моравске дивизије “Књаз Михаило”, у народу много познатијег као “Гвоздени пук”.

У БОЛНИЦИ СА МИЛУНКОМ САВИЋ

Флора је већ имала 40 година када је први пут искусила прави рат, али није узмакла! Показала се као јунак и постала је једина жена официр српске војске за време Првог светског рата. Одликована је Орденом Карађорђеве звезде.

Током 1916. била је рањена и тада је у болници надомак Солуна упознала још једну српску хероину Милунку Савић. У дневнику Флора је касније за писала да ју је далеко млађа колегиница одушевила духом и храброшћу. Према њеним ре чима, Милунка није могла да дочека да се врати на фронт, стално је устајала из кревета и шеткала, што је сестре доводи ло до нервног слома.

Крај рата Флора Сендс је доче кала са чином капетана.

“НАША ЕНГЛЕСКИЊА”

Након рата Флора је решила да се не враћа у Енглеску. Томе је вероватно допринела и чињеница да је на фронту пронашла љубав. Удала се за саборца официра Јурија Јуденича. Овај официр је након револуције у домовини решио да остане на Солунском фронту и ту је срео Флору. Пар је кратко живео у Француској, али је решио да се настани у Београду. Истрајавајући у намери да у свему помера границе, Флора је једно време возила први престонички такси. Флора и Јуриј у Београду су дочекали и Други светски рат. Кажу да су их нацисти приводили, али не због испитивања већ не би ли их приволели да се изјасне у корист Немаца. Обоје су то одбили.

Флорин супруг преминуо је у септембу 1941. и након тога ратне дане ова бивша ратница је углавном проводила у самовању. После рата се вратила у домовину, где је живела све до смрти 1956. Било јој је 80 година.

Иронично, њени подвизи у Енглеској су углавном заборављени. У Србији је се помало и сећају РТС је 1997. о њеном животу снимио филм “Наша Енглескиња”, а пре десетак година је добила и улицу у Београду, на општини Савски венац.

ПОСЕТА БЕОГРАДУ

У 74. години Флора Сендс поново долази у Београд. Како је јавила у писму свом ратном командиру Николи Станојевићу, ужелела се да још једном види другу отаџбину и старе ратне другове. Иако у позним годинама, још витална, Флора је прошетала Београдом, разговарала с познаницима и села да одмори старачке ноге у парку, где се, према опису Александара Петковића у тексту “Наша Енглескиња”, објављеном у Новостима 13. септембра 1954, повео занимљив разговор:

– У близини су се играла дечица. Један малишан који је рекао да се зове Душко пришао је и знатижељно питао: “Бако, шта је ово”, показујући на орден који се сијао на Флориним грудима. “То је Орден Милоша Обилића”, одговорила је старица и насмешила се. “Је ли то онај Милош који је на Косову убио Мурата?”, по ново је питао малишан. “Јесте, сине, бићеш ти добар ђак кад то већ знаш”, радосно је казала Флора.