НАТАЛИЈА ШАТИЛИНА, ПРЕДСЕДНИК РУСКО-СРПСКЕ ФОНДАЦИЈЕ ЗА КУЛТУРУ И НАСЛЕЂЕ
Идеја никада не мањка, а моја, за сад, највећа жеља јесте да направим руско село, где би српски и руски уметници могли да размењују идеје
Жена богатог радног опуса и још богатије сфере интересовања Наталија Шатилина пореклом је из Русије, а каријеру у Србији започела је као професорка балета у Српском народном позоришту. Ипак мало ко се може похвалити и одликовањем Црвене беретке, умећем вожње хеликоптера, глумом, превођењем књига… А управо и више од наведеног карактерише живот и свакодневицу наше саговорнице. Из велике љубави према Русима и Србима, годинама ради да би интегрисала везе ова два братска народа на пољу културе, привреде и спорта. Од јануара ове године одлучила је и да озваничи свој рад оснивањем Руско-српске фондације за културу и наслеђе.
– Након пандемије која нас је задесила веру у бога морамо имати и због тога трећи пут желим да у Србију донесем руске светиње. Желим и да одведем српско свештенство у Санкт Петербург да бисмо тамо направили заједничку молитву за наша два народа. Од овога желим да почнем, од молитве и од светиња, а за остале планове ћемо лако – овако успешна Рускиња започиње разговор за Борбу.
Наталија о српском народу:
“Господе, подари овом народу мир! И непријатељима његовим бар мало спокој дај. Злобу и завист уништи у њима сасвим, живот се овде још радује миру, љубави и цвећу.”
Да ли можете да нам приближите активности ваше фондације?
– Мој главни циљ јесте да Срби и Руси буду нераздвојни у свему. Свакодневно радимо на извозу српских производа на руско тржиште јер људи на рафовима продавница у Русији траже српске производе. Управо смо извезли домаће српске биомарни џемове, који су се веома допали Русима, одредили су их као производ прве класе. За сада сам побратимила шест српских и шест руских градова, а план ми је да проширим ову визију и на Републику Српску и Црну Гору. У новембру, на стогодишњицу Руске кадетске академије, фондација ће да постави меморијалне плоче у Билећи, једну на српском и једну на руском језику, погинулим руским војницима. Билећа, то прелепо, малецко место које се и не види на карти, очарала ме је толико да сам одмах добила идеју да овај град побратимим са једним руским градом који ме страшно подсећа на Билећу, а то је Ростов Велики. Он, такође, има језеро, језеро Неро. Поред Билеће, имамо у плану да меморијалне плоче поставимо и у Требињу.
Када су у питању култура и традиција, колико заправо сличности, а колико разлика има између наша два народа?
– Разлика готово да нема, а сличности је много. Ми смо православци, вера је оно што нас најјаче повезује, али и ви шегодишње пријатељство јер увек смо у прошлости били спремни да једни другима помогнемо у невољи. Такође, сусрећемо се у и у традицији, писму, у многим речима, па и у уређењу дома у којем и код Руса и код Србина централно место заузима икона. Управо су те наше сличности непре сушни извор за широко поље економске сарадње и култу рне размене.
Покретом, али и бојом, може се показати живот
Наталија се бавила балетом, а каже да је током пандемије почела и да слика. – Балет сам играла душом, емоција је водила сваки мој покрет и, иако је било балерина које су имале бољу тактику од мене, мене је моја енергија издвајала. За време пандемије почела сам и да сликам уље на платну. Спознала сам да, поред покрета, и бојом могу да се прикажу емоције и живот уопште каже Наталија.
Које још планове имате с фондацијом?
– Идеја никада не мањка, а моја, засад, највећа жеља јесте да направим руско село, где ће се сусретати српски и руски уметници, јер би ту могли да размењују идеје, виђења и мишљења на различитим културним манифестацијама које би се одржавале. Ово је један од већих пројеката на којима тренутно радим, а водим се мишљу да је живот кратак, а уметност вечна и да све почиње културом. Други план је да у Србији поставимо споменик Николи Тесли јер знам да је он за Србе веома важна личност, а код нас је врло поштован и цењен. Такође, жеља ми је и да српску престоницу побратимим са Санкт Петербургом јер сам уверена да ће то братство да нам отвори многа врата за даље планове и идеје на пољу доприноса култури.
Представница сте и фабрике за изливање црквених звона из Јарославља.
Направити звоно је уметност, а за мене је то попут играња балета. Док правите звоно, уколико не промешате текстуру са тачно одређеном врстом дрвета, звука неће бити. Песак који смо користили за звона увезен је из Бугарске, али када мало размислите, Рубљов је овде направио прво звоно. Дакле, он сигурно није увозио песак, он га је пронашао овде. Годинама смо тражили тај песак и сада смо га пронашли.
Како је бити жена у мушком свету бизниса?
– Постоји разлика овде и у Русији. У Русији жена у бизнису је и те како цењена и пре се бирају женски него мушки пословни партнери јер нас сматрају јаким и одговорним личностима. Овде је то мало другачије.
аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА