САРА МАРЈАНОВИЋ, ПИЈАНИСТКИЊА И АУТОР ПРОЈЕКТА “ТРАГОВИМА ЗВУКА”
Музиком досежемо до најдубљих сфера душе других живих бића, где се не може допрети ни речју нити било којим другим уметничким изразом
Од најмлађег студента Факултета музичке уметности у Београду, који је уписала са само 15 година, до студента генерације и најперспективнијег младог пијанисте, Сара Марјановић је већину музичке каријере посветила новим нараштајима, приближавајући им ноте и тонове, а свој живот усмеравајући ка стварању будућих љубитеља класичне музике. Поред педагошког опуса, наша надарена саговорница идуће године прославља велики концертни јубилеј: четири деценија на сцени.
Да ли се сећате својих првих музичких корака, да ли сте већ тада знали да ће музика заузимати значајно место у вашем животу?
– Музичко образовање сам започела релативно касно, са осам и по година, с обзиром на то да не потичем из музичке породице, па родитељи нису умели да процене мој таленат. Главни “кривац”, који је мој таленат открио, била је професорка руског језика у основној школи, која је приметила да имам добар слух, те је посаветовала моје родитеље да ме упишу у музичку школу. Од самог по четка се видело да је та одлука била исправна. Са лакоћом сам учила клавирске композиције и брзо сам напредовала, тако да сам са само 15 година постала најмлађи студент Факултета музичке уметности. На студијама сам се сусрела с општим предметима, који су били веома захтевни за мој узраст, по пут психологије, педагогије и социологије културе, али сам и те предмете положила с највишим оценама и дипломирала с наградом Универзитета уметности Студент генерације, као најбољи дипломирани студент на ФМУ, као и с наградом из Фонда “Емил Хајек”, која се додељује најперспективнијем младом пијанисти.
Како сте се определили да се бавите педагошким радом?
– Након завршених основних и магистарских студија на ФМУ, уписала сам специјализацију за шпанску музику на Краљевском високом конзерваторијуму за музику у Мадриду. Пошто су то била врло тешка времена јер је управо тада почео распад Југославије, а затим су уведене и санкције Србији, нисам могла да добијем никакву стипендију којом бих платила постдипломске студије и трошкове живота у Шпанији, па је рад у музичкој школи, као професор клавира, био једина опција која би ми омогућила егзистенцијални опстанак у иностранству. Убрзо је моја концертна каријера кренула узлазном путањом, па ми је постајало све теже да усклађујем фиксни распоред часова у музичкој школи с турнејама, та ко да сам након две и по године рада морала да оставим посао професора у школи.
Раније је било уобичајено да деца уписују музичке школе. У данашњем обиљу кича и шунда, колико је деци пријемчива класична музика и да ли је могуће вратити културу у фокус?
– Најмлађа деца немају могу ћност да сама изаберу квалитетне активности и садржаје уколико им се такви не понуде. Већином су им доступне неке бесмислене видеоигрице и остале занимације које су дошле с развојем нових технологија, а које су малишане опасно удаљиле од природе и одвеле их у имагинарни виртуелни свет. Едукација и култура су нераскидиво повезане и упоредо се развијају, па тако не можемо вратити културу у фокус ако прво правилно не едукујемо младе нараштаје. Погрешно је сматрати да појединац не може много да промени садашње стање у нашем друштву јер кад би свако од нас радио на себи и водио рачуна о свом потомству, велики помак би се могао направити у подизању свести нације на виши ниво. Неопходно је да класична музике буде саставни део дететовог одрастања, да буде присутна, како у школама тако и у кућном амбијенту јер она подстиче дететов когнитивни развој, емотивно га уравнотежује, побољшава ефикасност у учењу, јача концентрацију и фокусира дечју пажњу, развија логику, креативност и духовност. Ноте подстичу доброте!
Аутор сте књигедиска и ТВ серије “Траговима звука”, које је Завод за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије одобрио за примену у предшколским и школским установама. Реците нам нешто више о томе.
– Пројекат “Траговима звука” је настао у Шпанији 2003. и осмислила сам га подстакнута жељом да на најприроднији начин приближим деци класичну, такозвану озбиљну, музику и формирам тип љубитеља класичне музике у најранијем животном добу. С обзиром на то да је класична музика универзални језик, ра- зумљив читавом човечанству, најпре сам осмислила књигу-диск, која је језгро целокупног едукативног пројекта. Изабрала сам тридесетак кратких композиција различитих аутора и повезала музику с многим другим темама и садржајима попут географије, биологије, зоологије, екологије, историје, науке и спорта. Композиције су поређане по тоналитетима, редосле- дом хроматске скале од тона Ц до Х, те на тај начин малишани могу да науче ноте и осете различите тонске боје. Читане приче су снимљене на два диска, заједно с музиком, што је врло погодно за малишане који још не знају да читају. Визуелни приказ, односно кадрови у сваком од спотова, употпуњени су предивним пејзажима Србије и верно прате музички ток сваке композиције, па тиме помажу малишанима да ту музику лакше разумеју и доживе.
С обзиром на то да не живите у Србији, како одржавате своју љубав према отаџбини?
– Љубав према Србији није тешко одржавати на даљину када је она искрена и безусловна. Ме- ђутим, јесте тешко одржавати контакт с домаћим институцијама и домаћом публиком када не боравите често у отаџбини. Волим да наступам на нашим просторима и реализујем едукативне активности за наше младе нараштаје, али то изискује преузимање иницијативе с моје стране и редовно праћење објава за разне конкурсе. Волим Србију, волим свој народ и родни град Београд, чини ме срећном да своја сазнања и уметничка искуства пренесем деци и младима у нашој земљи, да им помогнем да пронађу свој пут, као и да их инспиришем и својим примером охрабрим када наиђу на животне препреке.
Шта бисте саветовали младим људима који желе да им музика постане животни позив?
– Музика је неопходност сваког човека, нешто без чега је готово незамисливо наше постојање, али треба разликовати потребу да музику слушамо или је свирамо, како се обично каже, за своју душу, од професионалног бављења музиком. Професионални музичар мора бити свестан одговорности коју преузима на себе када наступа пред публиком јер музиком досежемо до најдубљих сфера душе других живих би ћа, где се не може допрети ни речју нити било којим другим уметничким изразом. Исто тако, у данашње време музичка такмичења су узела великог маха, постала су “нужно зло” у грађењу каријере једног младог музичара, а по свом циљу су у суштој супротности ономе чему служи уметност и, конкретно, музика. Музика не постоји да би се ми уметници међусобно такмичили ко је бољи, већ да би лепоте музике коју изводе и осећања која носе у својој души преносили на публику.
Када можемо да очекујемо да поново уживо чујемо ваше тонове на клавиру?
– У 2023. прослављам 40 година уметничког рада јер сам са 12 година имала први наступ, као солиста с оркестром, а убрзо након тога одржала и први солистички целовечерњи концерт. Тај ју- билеј ће уједно бити и прилика да поново бацим тежиште на своју концертну активност с обзиром на то да су ми интересовања и ангажмани током протекле две деценије били више усмерени на ауторске радове. Радујем се свим срцем скором повратку на концертне подијуме и поновном сусрету с верном публиком.
аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА