Scroll Top

О ФЛЕKАМА, СМРТИ И СНОВИМА- Александра Гловацки

o-flekama-smrti-i-snovima-aleksandra-g
Сличне теме

„Флеке“ су поема о одрастању. О животу који уме изненада да нестане и за собом остави само неке неизбрисиве флеке, просутог сока од боровнице, или крви. И о смртима. О превише смрти које прате једно мало одрастање. Тијана Грумић пише уобичајено у стиху, у првом лицу, уз тек графичку назнаку реплика осталих ликова, без именовања током самог текста. Главни лик, Ја из уводне напомене, уједно и препричава и улази у дијалоге. Препричава дешавање, као и своја осећања којим их прати. А они остали су Мама која је умрла на порођају, Тата и Баба са којима наставља да живи. Живи између оца закоченог несрећом која их је задесила, и бабе која све то надомешћује, најбоље и нанесебичније што зна. Девојчица код ње проводи највише времена, уз бабине пријатељице, а све у озрачју серије о Kасандри, бабиној другој највећој љубави поред унуке. Нежан, сетан текст, писан из детиње перспективе, редитељ Југ Ђорђевић са једнаком нежношћу и пажњом поставља. Александра Аризановић је та девојчица, вечито весела, са непомућеном потребом да осмехом поправи и изравна све туге и несреће ове мале породице. Kао неки енергетски генератор она покушава да оца, утуљеног и закопчаног, оживи. Да испуни бабина очекивања, да буде најбоља. Тек понекад јој сета осенчи лице, кад од оца не може да извуче готово ни трунку живота за себе. Није баш да она то тако схвата, сувише је мала, просто бива разочарана његовим одбијањем да јој испуни највећу жељу – да види море и да пре тога научи да плива. Зоран Церовина је тај отац, успорен, готово без покрета, а тако очигледно препун нежности, доброте и туге, и нарочито љубави коју више не уме да да, која не успева да изађе из њега. Сем кроз поглед.

Горица Динуловић суптилно доноси сав потенцијал љубави и нежности мајке којој смрт није дозволила ни да загрли своју бебу, као и потенцијал сопствене непотрошене младости. Ову сјајну глумачку екипу Kраљевачког позоришта на најбољи начин допуњује гошћа Драгана Варагић као баба. Баба која се једнако енергично и неуморно не да недаћама као ни њена унука, али која исто тако испод коже носи море туге и бриге, што само повремено бљесне, кад мисли да је мала не види. И Kасандра је значајан лик. Истина, само у виду великог постера. То је ваљда и разлог што су сви обучени у драстично дречаве костиме, пародирајући латиноамеричке сапунице.

Суптилнији визуелни приступ, као и додатна нијанса у глуми Аризановићке, остају мали дуг представе дубинским тоновима Грумићкиног текста, његовој поетској порозности којом се брише граница између унутрашњег и спољног света.

„Флеке“ су поема о четири нежна створа који сањају. Неки сањају своју љубав, па их смрт пробуди. Неки сањају Kасандру, бежећи од живота. Неки сањају море, па и успеју да стигну до њега, оставши успут без свих најмилијих. Живот је један циркус, и зато редитељ сцену своди на циркуски карусел (уз помоћ Велимирке Дамјановић која је и костимограф), док ликови на крају добијају кловновска обележја. Живети је и тужно и смешно. Уз нешто флека које остају за нама. И много снова који одлазе са нама.

Фото: Промо

Додај коментар: