Scroll Top

Обичан занатлија с песничким талентом

obichan-zanatlija-s-pesnichkim-talento
Сличне теме

СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПЕСНИКА И НОВИНАРА ДУШАНА РАДОВИЋА

Треба на леп начин рећи нешто обично, а да звучи необично. Треба лепо слагати, на наиван, привлачан и чист, дечји начин, говорио је чика Душко

Чим дете пође у школу, чим озбиљније уђе у свет одраслих, оно почиње конвенционално да мисли и да се понаша, да усваја шаблонски формулисане истине о свету и животу. То је трагична околност за човека јер губи смисао да се игра. А ако изгуби тај смисао, ако престане да машта и сања, онда се своди на своју најбаналнију функцију јер једино игра може да очува индивидуалност, говорио је Душан Радовић пре скоро шест деценија за Борбу, где је својевремено и сам радио као новинар.

Вероватно је мало оних који нису чули за чика Душка. Неки читајући и слушајући његове песме, неки захваљујући телевизијској дечјој емисији “На слово, на слово”, трећи преко радио и позоришне драме за децу “Капетан Џон Пиплфокс”, а било је и оних којима је био познат као уредник Пионирских новина, Полетарца и Програма за децу Радио Београда и радија Студио Б. Његова чувена емисија на Студију Б “Београде, добро јутро” почела је с емитовањем јула 1975. Наредних седам година чика Душко се оглашавао с врха Београђанке свако јутро да би својим познатим афоризмима суграђанима ставио “хуморни и сатирични мелем на ране изазване небригом, грубошћу и надменошћу ситних и крупних шрафова и шефова друштва”, како су је медији описивали.

ИЛУСТРАЦИЈА: ДУШАН ПЕТРИЧИЋ / АРХИВА БОРБЕ

Али, подсетимо се, ипак, неких цртица из његове биографије. Душан Душко Радовић рођен је у Нишу 1922, а за децу је почео да пише још док је и сам био дете. Импресиониран дечјимк њигама и писцима, перо у руке узео је са 10 година. Већ у време када је радове објављивао у дневним листовима, било му је јасно којим путем у животу жели да крене.

Са 15   година, писање му се смучило, али му се стара жеља поново вратила не- посредно након рата, када је имао двадесетак година. Указала му се прилика да се запосли у уредништву, што је с радошћу прихватио. Ипак, пут док је стигао до своје прве песмице у коју је заиста веровао био је дуг.

ЈУБИЛЕЈ УЗ МОНОГРАФИЈУ

Поводом једног века од рођења Душка Радовића књижевна историчарка Зорица Хаџић приредила је мо нографију “Сто година Душка Радовића”. Књига садржи пе сникове до сада необјављене и непознате рукописне грађе и фрагментење гове рукописне заоставштине, преписке и тек стове који су остали заборављени у часописима.

Пожелела сам да сазнам нешто више о Душану Радовићу и проверим да ли су нека његова писма сачувана. Трагала сам за текстовима, рукописима и писмима. Обратила сам се његовом сину редитељу Милошу Радовићу и тако смо почели сарадњу – каже Зорица Хаџић.

Значајан број прикупљених докумената је из породичне архиве, али монографија садржи и неке документе који се налазе у приватном власништву или у архивама.

– То су, највећим делом, полемички текстови, полемике које је водио или његове реакције на реакције и изјаве из писама читалаца у одређеним новинама, Радовићева писма, као и писма оних који су њему писали, по мом избору – каже ауто рка монографије, додајући да ово издање није обухватило све оно што је пронашла.

Монографија започиње предговором Матије Бећковића, који је био песников најбољи пријатељ.

– И тај предговор, заправо, резултат је разговора које смо во дили. Књига садржи и кратке записе Милоша Радовића, Оље Бећковић и Бране Радовића – наводи Хаџићева.

Подсетимо, и овогодишњи 65. Међународни београдски сајам књига под слоганом “Повратак написаних” прошао је у знаку века од рођења великог песника. Програм и хала намењени деци понели су име Душко Радовић, а поменута монографија представљена је на штанду Јавног предузећа “Пошта Србије”

– Све пре тога је било лаж и опонашање. Дуго сам писао с гађењем и то не могу заборавити. Схватио сам да једини мој здрав однос према писању може бити само нека врста пародирања и туђег и властитог начина мишљења и писања. То је једно од главних обележја моје поезије – објашњавао је Радовић.

Често је говорио да је књиженост само наставак наше свакодневне конверзације, због чега је веровао да песник у току стварања не сме правити дистанцу између себе, као песника, и себе приватно, као човека. Истицао је да уметност и писац не смеју бити мит и тајна, већ приземни, а да је за аутентичност његових дела заслужна управо чињеница да је писао она ко како говори свакодневно, у кругу породице и пријатеља. Ипак, неуморно је понављао и да литература мора бити мудрија од живота.

Радовићеву каријеру обележиле су пођеднако и Пионирске новине, и радио, телевизија и позоришна сцена. Његова прва књигафамозни“Џон Пиплфокс” (1953) и његови урнебесни доживљаји касније је адаптирана и за сцену, преведена на више језика и играна у више светских центара. Наредне године стигла је књига “Поштована децо”, која му је донела престижну награду Невен. У међувремену је написао неколико радио-драма за децу, а 1962. појављује се с књигом “Смешне речи”, која му доноси награду Младог покољења и чувену награду “Ханс Кристијан Андерсен”. Међу најпознатијим делима која су уследила биле су и књига прозе и поезије “Причам ти причу” и данас већ култна дечја емисија “На слово, на слово”. Све што је током живота написао, како је истицао, писао је истом методом: “Треба на леп начин рећи нешто обично, а да притом звучи необично, да привуче. Треба лепо слагати, на наиван, привлачан и чист, дечји начин.”

ФОТО: БРАНКО БЕЛИЋ

Скоро цео радни век је живео у Београду, ком је посветио и велики део свог стваралаштва. Последње дане провео је припремајући избор поезије за најмлађе под насловима “Понедељак”, “Уторак”, “Среда”, заустављајући се код “Четвртка”. Не дочекавши “Петак” јер се, нажалост, у 62. години зауставило његово велико срце.

Душко Радовић сматра се творцем модерне књижевности за децу и наследником Јована Јовановића Змаја. Иако су се књижевни критичари трудили да његова дела сврстају у неки литерарни жанр, јасно и гласно је понављао да не припада ниједном жанру и да је најважније да то што пише некоме буде потребно.

– Ја сам само обичан занатлија с песничким талентом – говорио је својевремено Радовић.

Деца имају дивни однос према свему

– Деца имају дивни, непосредни однос према свему, измишљају сасвим произвољне димензије, не разликују сан од јаве, ни лаж од истине, она, једноставно, не признају никакве конвенционалности. Ко уме да слуша и посматра малу децу, тај ће у свакој дечјој верзији стварног света наћи много поезије и много неочекиваних обрта. Мислим да су у малој деци најочуваније и најслободније личности човека… – говорио је Душко Радовић за Борбу 1963.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТО: АРХИВА БОРБЕ

Додај коментар: