АЛИСА МАРИЋ, НАЈБОЉА СРПСКА И ЈУГОСЛОВЕНСКА ШАХИСТКИЊА, ВЕЛЕМАЈСТОР
Прве шаховске потезе научила је већ са четири године да би у деветој остварила и прву турнирску победу. Била је најмлађи шаховски велемајстор уопште, са 15 година постала је јуниорска вицепрвакиња света, у 16. олимпијски репрезентативац, а у 20. трећа шахисткиња света
Освојивши бројне медаље у земљи и свету и захваљујући изванредним резултатима, сврстана је на највишу позицију међу најбољим југословенским и српским шахисткињама свих времена. Алиса Марић, наша најпозна тија шахисткиња, велемајстор и бивша министарка омладине и спорта, обележила је својим умећем читаву једну еру у српском спорту. Више о турнирима које је одиграла, стању у шаху у Србији данас, али и о почецима са сестром близнакињом, открила нам је за наш часопис током посете нашој редакцији.
– Као мале, сестра Мирјана и ја смо увек волеле да се такмичимо, да испробавамо разне игре и шах је био једна од игара у којој смо се надметале. Увек је било интересантно у шаху када имате противника сличне снаге јер је партија тада интересантна и изазовнија, а резултат не може да се предвиди. У свет шаха увео нас је отац, који је био добар аматер и ког смо сестра и ја посматрале како игра шах са друговима. Нама је то било привлачно, фигуре које су деци увек занимљиве, тако да смо оца запиткивале и, видевши да нас то заиста занима, учио нас је свему оном што је знао.
Наследна велесила
Некадашња Југославија била је шаховска велесила. Како оцењујете стање у шаху у Србији сада?
– Југославија је била велика земља и шах је увек био веома популаран на овим просторима. Што се тиче популарности, ту се није много изменило, иако можда делује тако, с обзиром на то да га нема много у медијима, али опет и медија има много у данашње време. Али статистички гледано, популарност шаха није пала, ни код нас ни у свету. Србија није као што је некад била Југославија, то је било неко друго време, није било, рецимо, компјутера, а данас немате шахисту који не носи лаптоп са собом.
Шта је све потребно да има млад човек да би био врхунски шахиста?
– Шах, пре свега, мора да вас привуче, заинтересује и да има те жељу да сазнате што више, шта све то пружа и да вас оп чини и држи. Наравно да је то везано и за некакав таленат, али веома је важно стрпљење. Многу децу привуче шах, али немају стрпљења да седе, размишљају, схвате да партија траје и, наравно, да не може свако увек да победи. Ко има добру концентрацију, стрпљење и таленат, тај ће да успе.
Играли сте много турнира. Који бисте издвојили као незабораван и који ћете посебно памтити?
– То је свакако Турнир кандидата, који се играо у Боржоми у Грузији. Био је то 14. по реду Турнир кандидата за првака света, а на претходних 13 победу су увек односиле шахисткиње Совјетског Савеза. Углавном су то биле такмичар ке из Грузије, земље која је увек имала ту традицију. Први пут на том турниру се десило да победимо Кинескиња Кси Јун и ја и тиме је прекинута та доминација совјетских шахисткиња, које су изазивачи. Кси Јун је победила мене у том мечу и првакињу света. Мој успех је да сам на том турниру те совјетске шахисткиње победила резулта том 3,5-0,5. Тиме сам постала трећа шахисткиња света. И то је мој највећи појединачни успех, а поготово што је остварен у условима који уопште нису били наклоњени мени. Када сам играла са Ноном Гаприн-дашвили последњу одлучујућу партију, играло се у сали која је била препуна њених навијача, а мојих нема и заиста није било лако играти у таквој атмосфери где сва публика навија за вашег противника.
Изјавили сте да је ваш узор у шаху био Боби Фишер. Зашто баш он?
Он је био заиста посебан феномен. Иако је он престао да игра шах када ја још нисам почела, много прича сам слушала о њему и интересантно ми је било зашто неко ко је најбољи на свету више не игра шах, шта се то десило, није ми било јасно. Али брзо сам схватила да је био убедљиво најбољи, шаховски комплетан играч, одличан у свим фазама партије и одличан нападач и позициони играч. Био је јако интересантна личност и у животу и по стилу игре и много је допринео са мом шаху.
Данас се шах готово не може замислити без компјутера. Шта мислите о турнирима преко интернета? Могу ли они заменити класи чне турнире?
Прави тест за то је био за време пандемије, када нису могла да се одржавају шаховска такмичења, па су се врхунски турнири одржавали онлајн. То захтева и посебну опрему и посебан надзор, шахисти се све време снимају док играју, гледа се њихов лик и позиција, судије то прате, и то је могло да се одржи и те партије су про текле потпуно коректно. Међутим, то је теже спровести за нека масовна такмичења, као што су шаховски опен турнири, где имате 200 играча. Али морам да кажем да је шах добро издржао ово време короне и био је активан, људи су могли да прате. Међутим, није то решење, неће шах баш на тај начин да функционише јер ипак се он игра за шаховском гарнитуром, где су сви играчи на једном месту.
Захваљујући шаху, пропутовали сте свет, па, ипак, остали сте да живи те у Србији…
– Лепо је видети и обићи свет, свуда је интересантно провести неко време, упозна ти људе, другачије обичаје и културу, али увек сам желела да останем овде и остала сам. Одувек сам сматрала да је Србија оно право и оно што мени одговара.
аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ
