Отварање изложбе „Јер ово мјесто није довољно да прими толику самоћу" у Титовој вили

У Вили Галеб у Игалу 28. и 29. октобра биће представљен уметнички пројекат „Јер ово мјесто није довољно да прими толику самоћу”, који у дводневном интердисциплинарном експерименту укршта историју, антропологију, уметност и простор

Пројекат полази од термина „мисаони експеримент” у којем хипотетичка ситуација, теорија или принцип представљају сврху промишљања човекове обавезе и/или потребе да се прилагоди. Користећи пејзажне целине, флоралне мотиве и лабораторијске реквизите изложени радови откривају и пропитују концепт сопствене адаптације, док су наслеђе и топографски остаци живота фокус уметничког истраживања.

Кроз сусрет и комуникацију уметничких пракси Наталије Вујошевић, Емира Шехановића и Ивана Шуковића, као и одабране архивске грађе и уметнутих елемената историје, изложба промишља везу између постдруштвеног и постхуманог.

У Простору за одмор и рекреацију, у Плавој сали са празним базеном, кроз чије се велике прозорске отворе пружа поглед на Јадранско море, ово усамљено место, замрзнута слика напуштене будућности, у интеракцији са интервенцијама поменутих уметника трансформише се у искуство поетског дистопијског пејзажа који осликава визије могућих исхода анксиозности данашњице, као постприродне, постмеморијске и пост друштвене пустиње. Преплићући различите уметничке поступке и медије, од скулптуре, поезије, архивских записа, екперименте са звуком и друштвених ритуала, настаје прича Јер ово мјесто није довољно да прими толику самоћу, научно фантастична халуцинација о свету као усамљеној пустињи, исходу безумног галопа похлепле капиталистичке машинерије настале из човекове фантазије о поседовању будућности.

У оквиру изложбе антрополошкиња Итана Ћупић представиће Маделеине кулинарски експеримент.

О Вили Галеб

Вила Галеб саграђена 1976. године по пројекту архитекте Милорада Петијевића, једна је од 33 југословенске „Титове виле”, данас у власништву Института Симо Милошевић, деценијама ван своје оригиналне намене, за време сезоне доступна за посете туриста, овом приликом први пут отвара врата за један умјетнички пројекат.

Знимљиво је да је ова импозантна грађевина која се простире на 4 нивоа изграђена за само шест месеци. Пројектант Виле Галеб је Херцегновљанин Милорад Петијевић, а сама локација некада звана Ђурђево брдо, је одабрана за изградњу Титове виле због специфичне микроклиме, близине изворишта минералне воде, наслага лековитог блата и јединственог погледа на Бококоторски залив са острвом Мамула, Тиватски залив са планином Ловћен у залеђу и јужне највише планине уз јадранску обалу Оријен (1894м).

Јосип Броз Тито је четири пута званично боравио у Вили, а прва посета била је 25. јануара 1977. године заједно са супругом Јованком Броз.

У Вили Галеб су боравили многобројни тадашњи државници, председници и јавне личности.

А након Титове смрти политички званичници су управо у овој вили покушавали доћи до мирних решења, па су управо у њој заседали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Вељко Кадијевић и Лорд Карингтон у Камин сали 17. септембра 1991. године.

Овај значајан сусрет тадашњих председника бивших република Југославије био је покушај смањивања тензија и покушај спречавања рата у Југославији.

Иако би многи помислили да је председник сваку своју вилу правио тако да она одише луксузом, ипак није тако, она како тада, тако и данас одише управо једноставношћу.

У Конгресној Сали је постојао пројектор, преко кога су се пуштали филмови, углавном вестерни које је Тито обожавао.

У председничком апартману постоје два дела, један плави, а један розе. Плави за Тита, а розе за Јованку. Овај апартман јесте велики, али није посебно луксузан. Један од разлога за то може бити и чињеница да је све вредне ствари, што се односи и на делове намештаја, Тито носио са собом из Белог двора, његове резиденције у Београду.

Најлуксузнији део Виле су Титово и Јованкино купатило. У Титовом плавом купатилу, налази се бразилски мермер, који је јединствен по томе што из једног кубног метра могу да се направе само две плоче.

Поред Титовог и Јованкиног апартмана, постоји и десет гарсоњера за Титову и Јованкину пратњу, али и три апартмана за њихове госте, који се налазе на једном од четири нивоа ове виле. У тим апартманима су боравили важни државни званичници, пријатељи Маршала, као и јавне личности тог доба.

У вили постоји и атомско склониште, где би се у случају рата и других непогода Маршал, али и људи око њега могли безбедно сакрити. Склониште је предвиђено за 40 људи и кроз све просторије је спроведено стално кружење кисеоника. На самом улазу у атомско склониште налази се акваријум који је регулисао исправност воде у Вили. Седмицу дана пре Титовог доласка, у акваријум би се пуштале рибице посебне врсте, које би падале на сензор, то јест дно акваријума уколико би се појавила било каква неисправност са водом. Чим би се упалио сензор у акваријуму, моментално би се зауставио проток воде кроз Вилу.

Занимљиво је да је Тито, баш у време великог земљотреса 1979. године боравио у Вили Галеб, и да није желео да буде евакуисан, већ је тражио да се постави шатор у дворишту, одмах у близини апартмана. Чим је почео потрес, Тито је изишао напоље, на видиковац. У том потресу била је тешко оштећена и сама Вила али је Тито, можда баш због тога што је био сведок потреса, касније убразао обнову целог оштећеног црногорског подручја.