Поезија која храбри, лечи, диже и помаже

НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ НА ЕНГЛЕСКОМ У ПРЕПЕВУ ДУШАНА ВОЈНОВИЋА

У тренуцима искушења човек се једино може ослонити на добре људе око себе и паметне записе оних који су кроз сличне голготе прошли; тако и ја бирам песме које преводим

Последњих годину дана издавачка кућа “Архипелаг” објављује препеве неких од најлеп ших и најпознатијих песама на енглеском из пера преводиоца Душана Војновића.

Све је почело од песме “Ако” Радјарда Kиплинга, објављене јуна 2021. Иако је Иво Андрић давно урадио њен превод, како је Војновић тада истакао, није постојао њен препев, па је он пожелео да да свој допринос “верзијом која је ближа версификацији и ритму извора”, без икакве жеље да се “надмеће са Андрићем”.

“Архипелаг” је наставио и наставиће да објављује и друге Војновићеве препеве. Неке су већ постојале у српском преводу, а неке култне ћемо тек сада први пут моћи да читамо на српском: “Сонет 18” Вилијама Шекспира, “Генијалност гомиле” и “Баци коцку” Чарлса Буковског, “Не стој крај мог гроба и не пати” Мери Елизабет Фрај, “Kако си пао?” Едмунда Ванса Kука, “Мисли благе мисли” и “Буди друг” Едгара Алберта Геста, “Самоћа” и “Човек који вреди” Еле Вилер Вилкокс, “Носимо маску” Пола Лоренса Данбара, “Још се дижем” Маје Анђелоу, “Инвиктус” Вилијама Ернеста Хенлија, “Десидерата” Макса Ермана, “Псалм живота” Хенрија Водсворта Лонгфелоуа, “Савет сину” Ернеста Хемигвеја, “Ништа златно не остаје” Роберта Фроста…

У разговору за Борбу Душан Војновић каже да је реч о “поезији која храбри, лечи, диже и помаже”, па стичемо утисак да је управо њихова тематика заједничка црта која их спаја.

– Руководим се крајње себичном потребом самоодржања и очувања здравог разума. Већина људи се, пре или касније, нађе у околностима које од њих траже да издрже нешто што ни помислити нису могли да ће их задесити, у ситуацијама када само блага и мудра реч оних ко ји су кроз нешто слично прошли једино може да охрабри, утеши, лечи… – објашњава Војновић. Есенција таквих мудрости, додаје, налази се најчешће у поезији јер два најплоднија њена извора су љубав и мука.

– Ако сте икада волели, онда знате да највећа мука човекова долази управо из његових љубави. Сви смо ми најрањивији тамо где смо најогољенији и најнезаштићенији, а једине рупе на оклопу човековом и једини стаклени прозори на његовој гранитној утврди налазе се тамо где су му највеће љубави. Па опет, те рупе и прозори су управо што нас чини људима. Kада кроз њих прођу оштрице и тешко камење губитка, мржње и људске злобе, а човек, опет, не може или не жели да на њих узврати на истоветан озверени начин, онда се суочава с искушењима кроз које мора да прође сам. Једино на шта се, притом, може ослонити су добри људи око њега, али и паметни записи оних који су кроз сличне голготе прошли . Тако и ја бирам песме које преводим и управо то им је, као што сте приметили, заједничка црта – напомиње наш саговорник.

Препев сваке песме прати и напомена преводиоца, с неким занимљивим чињеницама о делу и(ли) аутору. Рецимо, за “Десидерату” рекли су да је треба прописивати као лек због њене охрабрујуће поруке, “Псалм живота” је, наводно, једног човека спречио да почини самоубиство… У чему је снага поезије и да ли је још поседује, питамо Војновића.

– Снага поезије је неоспорна. А лежи у чињеници да у свом најбољем издању представља најчистији и најискренији екстрат људских осећања. Та снага би се могла назвати емоционалном и културном резонантношћу. Што резонантније препознаје културолошке обрасце и пречице ка окидању емоција, то је њено деловање брже, снажније и дуготрајније. У свом најбољем изразу може да спасава народе и људе. Некад тако што их теши и храбри, неретко тако што њиховим мукама даје одушка, а понекад и што их отрезни и подсети да су на овом свету само у пролазу, да су “тек откуцај, што срце времена прими” (Роберт Вилијам Сервис) и ништа више од тога – тврди преводилац.

Највећи изазов у раду на препевима, каже он, јесте како их учинити поетски и језички што ближим оригиналу, при чему се треба руководити ретко остваривом амбицијом да препев буде једнако добар, а у још ређим случајевима, чак и бољи од оригинала. – Мислим да су препеви с енглеског све важнији јер се тај језик раширио међу нашим млађим, па и средовечним нараштајима, и постао нам близак. Можда чак и претерано близак. Он се данас у Србији говори посвуда. Постао је део наше животне и радне свакодневице. То је резултат снажног уплива англофоне популарне и корпоративне културе и меке моћи САД и Велике Британије. Све то је појачано драматичним упливом нових технологија и интернета. Српски, али и сви други језици, изложени су том удару. Разлика је само што се већина других језика активно прилагођава и све активније брани. Kод нас то није случај. Чини ми се да свака нова генерација све боље прича енглески, а све горе прича, пише и користи српски језик. Он је препуштен стихији, а неретко и скрнављењу – истиче Војновић. Према његовим речима, српски је прелеп језик и нимало није инфериоран у односу на енглески. – Лепота та два језика се среће и преплиће тамо где је највише и има, а најпреобилнија је у књижевности. И управо се ту на неоспорну лепоту енглеског мора узвратити пуном лепотом српског језика. На енглеску језичку магију одговорити српском језичком чаролијом – наглашава. Kада смо се већ дотакли лепоте српског и енглеског језика, помињемо како су на недавном конкурсу Друштва за српски је- зик и књижевност, где је бирана најлепша српска реч коју су предложили ученици, победило праскозорје и питамо која је, према његовом мишљењу, најлепша речна српском, а која на енглеском.

– Праскозорје је несумњиво прелепа реч. Пуца и пршти у устима. Носи чистоту прапочетка и наду у неки нови. Ипак, рекао бих да је најлепша реч српског и сваког другог језика – љубав. Из ње потиче и прапочетно праскозорје, о којем ми, искрено говорећи, не знамо ништа. Не знамо превише ни о љубави јер она није ствар знања, али је барем осећамо око нас јер она, као што Макс Ерман каже, “вечито ниче као трава”. Желео бих да предложим и још неколико првих и других пратиља “мис речника”. Пре свих, речи несебичност и самопрегор. Потребне су нам више него икад. У енглеском језику су ми, уз реч love, омиљене – serendipity, unselfishness и sagacity – наводи.

Душан Војновић је дугогодишњи представник за штампу и медијски аналитичар при Савету Европе и Уједињеним нацијама, новинар, публициста и преводилац који данас живи и ради у Стразбуру. Пре тога је био уредник и спољно-политички коментатор Првог програма Радио Београда, с великим бројем спољно-политичких коментара и интервјуа објављених у српској штампи и стручним публикацијама. Неколико месеци током 2009. радио је и као спољно-политички коментатор Борбе. Kако нам је открио, дуго се није уопште носио мишљу да преводи поезију, већ више да је пише. А у последње време је пише знатно више него раније, у чему му помаже и превођење јер се превођењем бруси стил. Сматра да поезија има многе изразе: од дечјих песмица и успаванки преко казивања родитеља, бака и дека, текстова поп, рок, реп и народних песама, па све до својих највиших класичних поетских домета, те да се интересовање за поезију појављује код свих и то врло рано.

– У мом случају, мислим да су песме које ми је певала моја бака Живана, а поготово народне епске песме, које ми је читао деда Тодор, биле иницијација у поетски свет. Поготово народна песма “Женидба Душанова”, у којој се појављује у поетском и јуначком смислу неупоредиви српски јунак Милош, који је поврх тога, замислите, још и Вој(и)новић, а коју сам, иако подугачку, некада знао наизуст и због тога се надобијао подоста слаткиша, а од старијих је знала да кане и која банка. Иако сам касније више наликовао његовој браћи Вукашину и Петрашину, док сам похађао Kарловачку гимназију, а и касније, док сам студирао српски језик и књижевност, Милош ми је поново синуо “као јарко иза горе сунце”, а из њега су почели да излазе Бранко Радичевић, Његош, Ђура Јакшић, Милан Ракић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Милошев имењак Црњански, Брана Петровић, Љубомир Симовић, Стеван Раичковић, Душан Радовић, Душко Трифуновић, Матија Бећковић и многи други, укључујући и стране песнике, међу којима и многи британски, амерички и канадски, јер сам тада већ прилично добро говорио енглески. Шекспир, пре свих, али и Џон Милтон, Волт Витман, Емили Дикинсон, Роберт Фрост, Ленгстон Хјуз, Чарлс Буковски, Чарлс Симић, Боб Дилан, Лена- рд Kоен и многи други – наводи Војновић.

Није лако, каже, да се одлучи који стих би издвојио као посебно упечатљив или онај над којим се нарочито замислио. То се мења у зависности од животног доба, околности живота и пуког расположења.

– Ево ових дана, месеци и година могао би да послужи овај стих Бране Петровића: “Тешко ти је што си човек бил волео дà си пчелà / бил волео дà си глистà луди љиљàн коњ без окà / бил волео дà си море гроб без крстà птицà белà / бил волео дà си вàтрà бил волео дà си фокà.” Ипак, већ сутра би то могао бити неки други стих – поручује. Војновићеви препеви, заједно са причицама о значају тих песама, требало би да се појаве у виду збирке почетком наредне године у издању “Архипелага”.

Миона Kовачевић

ФОТО:ПРИВАТНА АРХИВА