Scroll Top

Покрет, покрет и само кретање

pokret-pokret-i-samo-kretane
Сличне теме

АЊА ТОНЧИЋ, СТУДЕНТ ГЕНЕРАЦИЈЕ ФАКУЛТЕТА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ И АУТОРА ИЗЛОЖБЕ “PARALLAX”

Убрзање може да буде разарач или да обликује ствари изнова, исказује емотивни терет, али и изазива баријере за нови поредаk

Уметност, стара колико и сама цивилизација, доноси мноштво идеја, концепата, праваца и периода поред којe је тешко осмислити нешто потпуно ново, што до сада није виђено. Да свет представља само оглед преспективе из које гледамо – тај један оштар угао – доказује нам млада уметница Ања Тончић (26) својом последњом изложбом “Parallax”, одржаном у Галерији Дома омладине у марту. Ањини радови, настали као резултат резиденцијалне сарадње са Институтом за теоретску физику честица и нуклеарне енергије у Бечу, инспирисани су кретањем, а прожети енергијом кроз коју приказује и дочарава емоције. Спојем неспојивог, оног рационалног и егзактног наспрам уметничког и стваралачког, Ања ствара нову, своју уметност.

Тончићева је до сада учествовала на више од 70 групних и 11 самосталних изложби, а добитница је чак 12 награда из области ликовних уметности.

Које импресије носите с последње самосталне изложбе “Parallax”?

Утисци су веома позитивни и стимулативни. Цела изложба замишљена је као реактивна амбијентална целина, у којој посетилац има улогу честице која се сусреће с различитим пољима дејстава и веома ми је драго што се атмосфера такве невербалне комуникације с делима осетила, доживела и изазвала многа реаговања, питања и бројно интересовање.

Покушавате да интегришете два краја “штапа”, према многима непомирљиве делове: леву и десну хемисферу, рационалну и прагматичну наспрам оне стваралачке. Како сте дошли на идеју таквог концепта уметности?

– Кроз своје стваралаштво се фокусирам на технолошку прецизност, која ми је делом наметнута, а делом изабрана од рационалних урођених тежњи, али и несигурностима, варијабилношћу и тензијама недоступним видовима овакве аналитичке контроле – а то су области које су релевантне, како за напредак проучавања основних својстава, структура и кретања физичких и математичких феномена тако и свих видова креативног израза у ликовном и опште уметничком смислу. У много наврата и не схватамо да константно и континуирано интегришемо обе мождане хемисфере да бисмо превазишли и сјединили баријере наученог и наметнутог у било ком смислу ради продора до јединственог решења или гледишта, те је такав ликовни концепт дошао као подстицајна и динамична интерсекција.

Ако је “уметност у оку посматрача”, шта наше очи треба да нам посведоче када су ваша дела у питању?

Kако и сам назив пројекта „Parallax“ говори, то је привидно померање посматраног објекта услед промене положаја посматрача. Радови су вишеслојни и далеко ритмичнији и сложенији од мојих претходних опуса и позивају да искорачимо из својих уобичајених оквира перцепције, мењајући угао посматрања. Откривањем детаља, нијанси, осцилација, комбинација и одблесака добијених кроз процесе научног истраживања реакција атома и кваркова, а који су преведени у лично искуство сваког реципијента, без наметања аналитичности и статистике, отвара се могућност даљег поимања универзалног на индивидуалном нивоу.

У уметности грешке су неприхватљиве, а ви их срдачно дочекујете. Како подносите непредвидивост у делима?

– У уметности грешке су свеприсутне, али углавном или исполиране или вешто сакривене, слично као и у науци. Такву тежњу не форсирам у свом деловању, праксу развијам ка подстицању експерименталне и истраживачке уметничке продукције, где је непредвидивост циљ потенцијалне инвентивности. Грешке су нужне јер помажу уметнику да развије способност да успостави и прикаже односе између посматрања, рефлексије, евалуације и материјализације, стога та неусклађеност између субјективног идентитета и функционалних захтева ликовног дела треба бити видљива као интерактивна и флексибилна целина.

Одакле проистиче фасцинација за покретом, уопште, који се јавља као чест мотив у вашим делима и шта нам он поручује?

– При оријентацији на покрет, која се јавила интутивно и на самом почетку мог ликовног истраживања, нарочито у серији класичнијих цртежа и уља на платну, од пре неколико година названој као целина “Lie of innocence” (вртешке), веома ми је било важно да одредим да не покушавам да представим брзину нити да јој се повинујем. “Брзина” одлично описује савремени свет и, нарочито, “contemporary” темпо у уметности и другим социјалним аспектима Брзина је, када је сведемо на нешто најосновније, само стање материјалне тачке у јединици времена. Материјална тачка постоји, стагнира, без питања како, зашто или чему служи. Дакле, покреће ме и фасцинира убрзање које је сасвим другачије од саме површности брзине. Убрзање може да буде разарач или да обликује ствари изнова, исказује емотивни терет, али и изазива баријере за нови поредак.

На чему сада радите?

– На теоријском нивоу, у оквиру тима колега с Института за теоретску физику у Бечу, као визуелни аналитичар, тренутно се бавим Јанг-Милсовим постојањем/масовном празнином, које се сматра математичким проблемом, те ће таква хипотеза засигурно изазивати и моје ликовно становиште изнова како напредак у експериментисању даље буде текао. У практичном уметничком смислу, цртање у дводимензионалној традиционалној методи, као и у проширеном пољу, у виду инсталација, неће престати да ме интересује помало више у односу на све варијанте интер-медија, при чему ћу већу пажњу посветити сликарској техници, уз постепено поново увођење колора након неколико година рада у монохроматској скали. Резултати ће током ове и следеће године бити изложени и представљени у галерији “X Витамин” у Београду, као и у Бечу, берлинском “Поситионсу” и неколико интернационалних групних излагања и уметничких сајмова о којима се тренутно преговара. Пре неколико недеља сам била део пројекта “L’appétit des ruines” у Српском културном центру у Паризу са групом еминентних уметника из Швајцарске, Француске и Србије, с којима настављам сарадњу око нових излагања широм Европе током ове године.

Провоцирање привидно статичних граница

Ањина последња изложба “Parallax” описана је као идејно сумирање недигиталног већ искључиво цртачког обли ковања података чији је циљ превођење својстава снопа нано честица електромагнетизма, светлосних рефракција, радио таласа – са фокусом на парадокс представе немате ријалних одредница на дводимензионалној подлози, уз нужну трансформацију традиционално схваћене техни ке цртачког медија – провоцирајући привидно статичне границе и флексибилност белог папира и празног папира

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: