Премијера Пучинијеве опере Турандот

Опера Ђакома Пучинија Турандот, под диригентском управом Стефана Романија, у режији Марија Павла дел Монака, биће премијерно изведена 23. децембра (19,30) у Народном позоришту у Београду и 30. децембра (19,30) у земунском Мадлениануму. Ово оперско ремек-дело урађено је у копродукцији Народног позоришта у Београду и Опере и театра Мадленианум који су до сада реализовали већ неколико веома успешних заједничких представа. Редитељ истиче да насловна јунакиња, као митски лик дела које је временски позиционирано у имагинарно доба старе Кине, упркос свом бајковитом окружењу, поседује изразито људске особине личности и врло реалне психичке расколе са којима се и обичан човек сусреће. „Подвлачим тематику заљубљивања, а не саме љубави, јер је управо заљубљивање принца Калафа у принцезу Турандот једна нуклеарна увертира, чији напон и опсесивна издржљивост спроводе дело и играју битну улогу у трансформацији саме Турандот. Она се, из једне хладнокрвне, ригидне и линеарне личности, претвара у нежно и хуманизовано људско биће које је разрешено тамнице сопствених мисли и које се ослобађа сопствене суровости“, открива млади и веома талентовани Марио Павле дел Монако који први пут режира у Београду.

Маестро Стефано Романи, под чијом је палицом пре две и по године одржана премијера још једне Пучинијеве опере Манон Леско, урађене такође у копродукцији Народног позоришта у Београду и Мадленианума, истиче да му свако дириговање Турандот изазива посебне емоције. „Нажалост, Пучини није могао да оде даље од смрти робиње Лиу. Тај тренутак преточио је у музику на јединствен и непоновљив, мајсторски начин. За нас, диригенте, и данас остаје дилема да ли да идемо даље, до краја дела које је написао Алфано или да станемо тамо где је стала рука великог маестра. Искрено, сваки пут кад диригујем Турандот, душа ме увек наводи да кажем: Пучини је овде мртав, све што се сада дешава није Пучини, већ жеља човека да увек свему стане на крај. Али…“ Признати италијански диригент сматра да је Турандот, од свих дела славног композитора, можда и најзахтевнија за извођаче јер од њих тражи изузетну посвећеност како на техничком, тако и на интерпретативном нивоу.

„Неке од арија из ове опере сматрају се међу најтежим за певање јер је Пучини са њима, скоро, стигао до граница немогућег. Та, веома богата и импозантна оркестрација, захтева раскошну и више него огромну, доминантну певачку снагу која не сме да дозволи да је, у појединим сегментима, покрију инструменти. Рад на овој опери изискује огроман напор и пажљиво проучавање како бисмо на најбољи начин дочарали Пучинијеве мисли“, указује искусни господин Романи који је на светској сцени присутан већ више од тридесет година наступајући на камерним, концертним и оперским подијумима широм планете.

Фото: Промо Народно позориште/Жељко Јовановић