Привилегија је дати себе лику

Тамара Алексић, филмска, позоришна, ТВ и гласовна глумица

Верујем да је привилегија глумца, али и одговорност, да посуди себе свом лику, као његов тренутни гласноговорник, адвокат, представник, и дочара његов микрокосмос публици на најуверљивији начин

Београђанка Тамара Алексић (31) започела је глумачку каријеру када је имала само шест година, као Водена Вила у представи ,,Ивица и Марица“ Позоришта Пуж. Пред камерама је дебитовала непосредно по упису студија глуме на ФДУ 2012, у филму ,,Шешир професора Косте Вујића“, а публику је потпуно освојила као лепа Ленка Дунђерски у причи о Лази Костићу ,,Санта Марија дела Салуте“ (2016), нешто касније и као краљица Марија Карађорђевић (,,Александар од Југославије“, 2021). У београдским позориштима игра у класицима Ф. Скота Фицџералда (,,Велики Гетсби“), Толстоја (,,Ана Карењина“) и Достојевског (,,Идиот“), однедавно и у ,,Стакленој менажерији“ Тенесија Вилијамса, у режији Иване Вујић.

Комад, премијерно изведен у Мадленијануму крајем марта, прича о трговцу и песнику Тому (Огњен Малушић), који се присећа свог оскудног живота у Сент Луису са брижном самохраном мајком Амандом (Борјанка Љумовић) и обогаљеном, срамежљивом сестром Лором (Тамара Алексић).

Представа ,,Стаклена менажерија“ своје праизвођење имала је пре 80 година. Како се осећате што имате прилику да тумачите ликове који су део прошлости, а ипак су релевантни и за данашњу публику? Како балансирате између очувања аутентичности ликова и прилагођавања њихове приче модерном контексту?

– Уф, па осећам се почаствовано. Тумачити Лору, пре свега, част је и привилегија, али морам да признам да нисам ни сањала колико ће утицати на мој приватни живот. И бескрајно јој хвала на томе. Мислим да је кључ у томе да не намећеш себи превише спрега и пресије. Поштујеш аутентичне ликове, шта је писац хтео да каже, али у оквирима од визије тј. читања редитеља, оног што она или он жели да каже тим комадом, игре с колегама и твоје комуникације с ликом. На крају дана не желиш себи да дозволиш да будеш уштогљена, неприродна копија речи, већ да том лику даш живот. Да се природно креће, живи, размишља, осећа на сцени. Верујем да је привилегија глумца, али и одговорност, да посуди себе свом лику као његов тренутни гласноговорник, адвокат, представник, и дочара његов микрокосмос публици на најуверљивији начин.

Како интеракција с публиком на интимној сцени Мадленијанума утиче на ваше извођење и доживљај представе?

– Изузетно волим мале сцене. То је диван глумачки изазов, најближи спој између филмске и позоришне глуме. Не постоји разлика у емоцији и искрености, али, у техничком смислу, средства које користиш су доста другачија. Имала сам срећу да ми је ватрено крштење таквог вида комуникације с публиком била представа ,,Догвил“ Кокана Младеновића. Публика је била распоређена у П, тако да нас је окруживала с три стране, на корак удаљена од нас. Морам да признам да је та врста узбуђења невероватна.

Неопходна је озбиљна концентрација јер у сваком тренутку можеш да видиш сваког гледаоца, али и он тебе, сваки твој гест, сваку гестикулацију, сваку грешку или сваки уздисај, који могу да им промакну на великој сцени. Након тога сам играла, и играм, на малој сцени Београдског драмског позоришта представу ,,Демократија“ Вељка Мићуновића, у Мадленијануму ,,Долче вита“ Југа Ђорђевића и сада ,,Стаклену менажерију“. И заиста је невероватан осећај интимности.

Како се припремате за улоге које захтевају дубоко разумевање и поштовање према историјским личностима?

– Штреберски (смех). Прочитам што више литературе о периоду у ком су живели ти ликови, затим о њима самима и онда покушавам, у односу на њихове поступке, да схватим психолошки и емотивно како су се осећали у том периоду и друштвеним нормама у којима су живели. Нека два најсликовитија примера су краљица Марија Карађорђевић и запис како је у купеу воза чула да су убили Александра. Онесвестила се, придигла и победила сузе. Када су је питали како успева тако да се држи, само је одговорила: ,,То ми је од њега остало.“ Према њеној реакцији, теби је дочарана форма понашања коју је морала да одржи, али и губитак који није смела да подели, већ да пати достојанствено, у себи.

Други пример била би анегдота да је Ленка Дунђерски возила кочију највећом брзином кроз мали пасаж у Новом Саду. То дочарава однос према времену у ком је живела и како је, уз дамско образовање и држање, имала и неку своју, дивљу, феминистичку црту, за коју није марила да испољи. Што је изузетно храбро, за свако време, не само за то.

Да ли рад на историјским ликовима доноси дубље разумевање или инспирацију у поређењу с модерним ликовима? Да ли нас прошлост више учи?

– Не. Никог ништа не учи ко не жели да буде учен, били то историја, уметност, психологија, психотерапија или свакодневни сусрет тј. односи с људима. Верујем да сваки човек има могућност да учи, да се мења, да расте и трансформише се искључиво ако је вољан да тако приступи свету око себе и свету у себи. С тим у вези не правим разлику између ликова из епохе или модерног доба. Правим разлику између њиховог перципирања света око себе и начина функционисања у том свету.

Колика је улога уметности у осветљавању и оживљавању историјских и класичних прича за савремену публику?

– Велика, самим тим би и требало да буде и велика одговорност. Ниједан човек, ниједна записана историја не може да тврди да је стопроцентно објективна у свом наративу. Свака прича има много више од две стране. Твоја одговорност као глумца, као приповедача је да ниједну од тих страна не злоупотребиш јер си онда злоупотребио све људе који су у том тренутку живели, али и изманипулисао људе који ће из те твоје приче нешто учити и примењивати на свом животу.

Истакли сте да је его присутан у каријери сваког глумца, али да је важно умети да га вратите на своје место. Како одржавате баланс између амбициозности и скромности?

– Его је присутан свуда, у свакој бранши, у свакој сфери наших живота, и није бескористан, али јесте боље када је на месту сувозача или на задњем седишту. Па не знам шта да кажем. Некад ме насамари, па преузме волан, а некад заврши у гепеку. Али то је, ваљда, драж балансирања ствари – да то није тачка насред дужи у којој стојиш мирно, већ сваки дан радиш на томе и та тачка се помера лево-десно. Имаш ка чему тежиш, а не самокажњаваш се што ниси савршен, већ се радујеш својој људскости.

Рекли сте да свака улога из које сте нешто научили, било да у позоришту, на филму или из цртаћа, представља благослов. Можете ли поделити с нама неко специфично искуство те врсте?

– Апослутно јесте. Свако ме је довело до особе која сам данас, али неке ствари више волим да чувам за себе.

Плакала сам са Штрумпфетом

Како се ваш приступ синхронизацији цртаћа разликује од приступа глуми на позорници или у филму?

– Нису толико различити. Захтевно је јер имаш ограничена средства, тј. само глас, да дочараш емоцију лика коју је већ неко креирао. Дакле, читаш текст, глумиш, слушаш туђи глас и гледаш слику по којој покушаваш што тачније да уклопиш своју интерпретацију. Али слагала бих кад бих рекла да нисам, за време своје прве синхронизације, плакала заједно са Штрумпфетом (смех). Дивно је што свако другачије искуство доприноси следећем. Синхронизација тј. освешћивање гласовних трансформација, помогло ми је при рађењу мјузикла, дечје представе, при раду на комедији, итд.

Фото: Драгана Удовичић