Прва дама српске фотографије

МАРИЈА БОГДАНОВИЋ РОСАНДИЋ, МАЊЕ ПОЗНАТА ПОЛОВИНА УМЕТНИЧКОГ БРАЧНОГ ПАРА

Објективом је забележила бројне знаметните личности у периоду између два рата и настанак чувених вајарских радова супруга Томе

Марија Богдановић Росандић је уметница која је имала значајног утицаја и удела у формирању српске фотографске сцене. Kао први школовани фотограф, радом је пратила многе знамените личности и њихова дела. Била је стручни сарадник првог фото-часописа на Балкану – Фотографски преглед, као и оснивач првог фотографског удружења – Београдски фото-клуб. Њен атеље на Дорћолу био је место окупљања боема попут Милоша Црњанског, Ивана Мештровића, Томе Росандића, Жанке Стокић и других. Упркос њеном великом доприносу и ангажману, цела фотографска документација Марије Росандић је изгубљена након њене смрти, стога се о овој уметници зна врло мало.

ИЗВОР: НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ

Богдановићева је рођена 1883. у Руми, надомак Фрушке горе, у добростојећој трговачкој породици.

Од малих ногу показала је велико интересовање за музичку и ликовну уметност, али изненадни финансијски преокрет јој је пореметио планове и она се определила за исплативију струку – фотографију. Kао и многи њени савременици, студирала је на Академији уметности у Минхену, на одсеку за уметничку фотографију, где се повезала са домаћим уметницима, с којима ће наставити сарадњу и током будуће каријере.

ИЗВОР: КОЛЕКЦИЈА МИЛОША ЈУРИЋА

По завршетку студија сликар Влахо Буковац јој је уступио атеље у Загребу, у ком Марија ствара портрете истакнутих уметника попут Иве Војновића, Игњата Јоба, Ивана Мештровића, Томе Росандића и других. Ту се и родила љубав између Марије и Томе. Венчали су се 1912. и преселили у Беч. После само годину дана, уочи Првог светског рата, и растуће непријатељске атмосфере, пар се вратио у Београд и уселио изнад познате кафане “Знак питања” у Улици краља Петра 6. Уложили су много труда да би направили пријатан уметнички кутак, али су због рата опет били приморани да напусте дом и све уметнине у њему.

ИЗВОР: ПОРОДИЦНИ АЛБУМ KОЉЕ МИЛУТИНОВИЋА

Након четири године проведене у емиграцији, Росандићи су се вратили у Београд, у Господар Јевремову 19 (данас 27), у кућу коју су добили од општине . На тој локацији изнова су створили атеље, који ће, поред уметника, посећивати и краљ Александар Kарађорђевић, као и румунска и гр- чка краљица. У том периоду Марија је створила серију портрета краљевске породице, а њена фотографија краљице Марије и тек рођеног престолонаследника Петра II Kарађорђевића из 1923. послужила је као мотив за разгледницу у издању Илустрованог листа. Фотографије из тог ра- здобља су флуидне и меке, с израженом карактеризацијом ликова. Услед сарадње с краљевском породицом, каријера Марије Росандић достигла је врхунац, али убрзо и наглу промену жанра.

ИЗВОР: КОЛЕКЦИЈА МИРОСЛАВА АЛЕКСАНДРИЋА

Узрок те промене је позив Томе Росандића да дође на острво Брач ради ангажмана на маузолеју Фрање Петриновића. Марија се нашла пред дилемом: да ли напустити атеље и пратити супруга на путовању или остати у Београду и наставити с радом? На крају је одабрала да пође са супругом, а уметничке портрете заменила је фотографским репродукцијама Росандићевих дела.

– Више нисам радила за публику, али нисам престала да радим. Напротив, сада радим с још већом љубављу јер сликам скулптуре које садрже и лик и дух Томе Росандића. И сад сам задовољна. Неопходно сам потребна кући јер за мог мужа постоји само уметност. Спољни свет га не интере- сује – изјавила је Марија за некадашњи феминистички часопис Жена и свет.

ИЗВОР: САНУ

Током боравка на Брачу Марија се посветила примењеној уметности, радила је таписерије, столњаке, завесе, као и неколицину слика којима је оплеменила дом. По завршетку пројекта сав зарађени капитал пар је уложио у кућу на Сењаку.

Марија је преминула 1954, а будући да нису имали деце, Тома је завештао кућу граду. Пет година након његове смрти 1958. то је постао први меморијални музеј у Београду, где се чувају лични предмети, вајарски прибор, документи, као и бројна уметничка дела. Нажалост, музеј већ годинама није отворен за јавност, налази се у много лошем стању и можемо се само надати да дела брачног пара Росандић нису препуштена зубу времена. Иако је Србија изнедрила бројне значајне ствараоце, наша култура сећања је кратког века, стога многи утицајни аутори падају у заборав. Уместо да се осврнемо на прошлост да бисмо боље разумели будућност, ми је пуштамо да бледи, заборављајући темеље на које се непрестано надограђујемо.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ