Милан Ђундић, Србин који је пешке стигао из Немачке на Острог
Овај подвиг није био само физички подухват дуг 35 дана већ и духовно путовање, које га је приближило богу
На необично путовање Милан Ђундић кренуо је, спремајући се да пређе 1.400 километара пешке од Немачке до Манастира Острог. Овим подухватом он је исписао причу о вери и одлучности, храбрости и снази људског духа. Његово ходочашће трајало је 35 дана, водило га је кроз неколико земаља, али његов циљ био је један – стићи до Манастира Острог.
Његов ранац, пун вере и оптимизма, био му је дом и верни сапутник. Када је стигао на циљ, манастир га је дочекао отворених врата. Клекнуо је, пољубио земљу и помолио се. За њега, овај подвиг није био само физички подухват, већ и духовно путовање које га је приближило богу.
Како сте се одлучили на овакав подухват и зашто вам је циљ био управо Манастир Острог?
– Пошто долазим из Мркоњић Града у Републици Српској, где су људи духовно и верски посвећени, одувек сам сва дешавања повезивао с богом. Пре пет година напустио сам своје родно место и отишао да живим и радим у Немачкој, где сам с временом све више осећао духовну празнину, због недостатка наших храмова, обичаја и људи. Жеља да се поклоним нашем живом свецу Св. Василију Острошком разлог је што сам одлучио да то буде баш Манастир Острог.
Како бисте описали ментално и духовно стање током путовања?
– Откад сам кренуо на ходочашће, говорио сам себи и другим људима да је 98 одсто бог, а да сам два одсто ја. Физички се не може у потпуности спремати на овакав пут, тако да бих дао већу предност менталној и духовној снази. Духовно сам био спреман.
На ходочашћа иду срећни и разочарани, узнемирени и спокојни људи, радознали и резигнирани. Шта је то што их, према вашем мишљењу, спаја?
– У Светом писму пише: ,,Сви су позвати, мало је одабрани.“ Наш народ воли да каже ,,без невоље нема богомоље“, али ја мислим да су то, пре свега вера и љубав човека, које се у данашње време све мање испољавају у овом урбаном свету. На крају схватимо да морамо мало да дамо, да бисмо пуно добили.
Свој напредак током путовања објављивали сте на друштвеним мрежама. Какве су биле реакције?
– Када сам кренуо, уопште нисам желео да се на било који начин експонирам. Сплетом околности, требала ми је помоћ на уласку у Аустрију, око бирократских права, пошто сам се кретао кроз националне паркове. Објавио сам један видео који је експлодирао преко наше странице ГП Маљевац. Пожелео бих да сваки човек бар једном у животу осети толику подршку и љубав. Свим тим људима сам неизмерно захвалан.
Да ли сте се током путовања сусретали с неким потешкоћама и непредвидивим ситуацијама?
– Наравно, било је много искушења. Од снега у Алпима преко болова, жуљева и проналаска смештаја до заказивања опреме, али то је све део оваквог пута. Било је много више лепих и пријатних ситуација.
Шта сте све носили у ранцу?
– Мој ранац је био мој дом, а тако сам га и спаковао. Простирка, врећа за спавање, шатор, прибор за храну, прибор за спремање хране, одећа, медицински препарати, електронски уређаји, лампе и још много ситница. Више пута сам мењао садржај ранца, због тежине и конфигурације пута.
Изјавили сте да не можемо знати шта је срећа ако не будемо имали с чиме да је упоредимо. Шта је за вас срећа?
– Срећа је један кратак, непроцењив тренутак, који не можеш да купиш никаквим новцем, а можеш је добити бесплатним осмехом.
Како бисте описали осећај када сте стигли до Острога?
– Осећај који се не може исказати речима. Емоцију и спокој који сам осетио у дубини душе, кад сам закорачио кроз капију, могу само да разумеју људи који су то урадили. Прво што ми је пало на памет јесте да је ово био први, али не и последњи пут да ћу ходочастити.
Шта бисте поручили онима који желе да крену на слично путовање?
– Да страх постоји до оног тренутка док не кренете. Физичка спремност није најбитнији фактор, ментална и духовна снага коју понесете ће вам толико пута измамити осмех, а уживање у природи и људима донеће вам или вратити веру у људе. Није битно колико идете, већ ко вас чека.
Фото: Приватна архива