Scroll Top

Радови треба да остану голи

radovi-treba-da-ostanu-goli
Сличне теме

МРЂАН БАЈИЋ, ВАЈАР, ЦРТАЧ И АУТОР ИЗЛОЖБЕ “НЕПОУЗДАНИ ПРИПОВЕДАЧ”

Нисам хтео да стављамо музејска објашњења уз радове јер ако вас оно што видите визуелно не заведе и улови да га поново нетремице гледате, о томе не морате ништа ни да знате

Живописан и богат опус Мрђана Бајића тренутно је изложен у Мзеју савремене уметности у Београду, на изложби “Непоуздани приповедач”. Бајић је и професор на Факултету ликовних уметности и, однедавно, дописни члан САНУ. Његова дела стигла су до Бијенала у Сао Паолу и Бијенала визуелних уметности у Венецији. Оно што ову изложбену поставку у МСУ, отворену до 23. јануара 2023, чини посебном јесте то што садржи Бајићев целокупни опус, од студентских дана до сада.

О чему нам говори “Непоуздани приповедач”? Због чега је непоуздан?

– Наслов се, на добар начин, залепио за изложбу и за време у ком се изложба одвија, али и урадио управо оно што сам желео: повезао је веома различите временске капсуле и различите медијске исказе обухваћене изложбом. Непоуздани приповедач, најпре, намерно је непоуздан. Допушта да његово приповедање буде сасвим приклештено јаком емотивном повезаношћу с темом, да му перцепција, стога, буде потенцијално искривљена, политички ставови су му ометајући и често погрешни, а способност сагледавања шире слике претежно скучена. Ипак, ни теоријски ни емпиријски није доказано да такав “непоуздани приповедач”, заправо, не саопштава и могућу истину; непоузданост, дакле није нужно дискредитујућа. Можда нема друге јер, када, као појединац, уђете у било које медијско поље, озрачени сте ненормалношћу која вас, с много страсти, убеђује да безусловно прихватите пакет мишљења којим се квалификујете у “праву” визуру. Овај непоуздани приповедач би да се мимо свеприсутног двоумља отворе и поља погрешних увида али баш оних до којих се долази самостално, личном дедукцијом непоуздано и својеглаво. Јер ја лично гајим претенциозну наду да објекти које производим могу да потврде, чак иницирају, преиспитивање као метод, подстицање ланца поверења у сопствено расуђивање мимо великих сервираних истина, дакле, поверење у сопствено истраживачко гледање.

Радови настали осамдесетих и деведесетих година 20. века

Чини се да велику пажњу  посвећујете избору и комбиновању различитих материјала. Колико је важна и тешка симбиоза материјала и облика у изражавању садржаја?

– Ако Антонело Толве поводом ових скулптура говори о меморији као материји, о томе како историјски токови меморије постају градивни материјал облика скулптуре, онда се, у обрнутом смеру, може, такође, рећи да и сами конструктивни материјали – теракота, бронза, дрво, инокс, тканине и остало – уграђују и евоцирају меморију свог претходног постојања, коришћења и значења, с надом да својом посебношћу и у буквалном смислу покушавају да прецизирају емотивна чворишта скулптура, додајући и неку врсту документарности: педесетак радних одела из Колубаре чине дело “Даћу ти оно што немам”, розе антифриз који, константно, кроз крвоток симбиозе аутомобила и празнине дома у “Рођени у кући која пева лалала”, гура пумпа за грејање источњачки теписи у “Кинеском змају на Фројдовој софи”… У другом смислу, сваки од употребљених материјала евоцира и процесе саме градње у супротстављеним процедурама: тело змаја је конструисано и варено од префабрикованих индустријских елемената, глава класично моделована у глини, ливена и обрађивана у гипсу, одливана и патинирана у бронзи, теписи ручно ткани ко зна где, софа рађена ручно од дрвета, штављена кожа тапацирана мајсторски… Све то у служби покушаја да се посматрачу испостави непоуздани приказ који неанализабилног Кинеског змаја тера да обитава на Фројдовој софи у дугом, топлом неразумевању. Чак тако да и ви можете сести поред њих и угурати се у тај срећни парадокс. Приступање и одступање – између документарног и обликованог, између представе саме и визуелних силница облика, између готових и сасвим преобликованих облика или између оног што желимо и оног што морамо да будемо.

Један од ваших печата јесте монументалност. Да ли можемо да повучемо паралелу између монументалности дела и јачине досега његове поруке, односно, да ли се, што је дело веће, гласније чује?

– Не. Мене монументални радови занимају због начина на који освешћују осетљивост наших тела, безусловне моћи коју успостављају, а против кога се наш дух буни, због начина како нас поново пребацују у визуру детета које свет сагледава одоздо, због апсурдности величина због процедуре да нешто сасвим мало попут скице добије моћ да се успостави као доминантно, због потенцијала градње и рационализације и јасноће на коју вас та градња тера да бисте их савладали и због сарадње с другим људима, да бисте их заиста и урадили.

ФОТО: ГОРАНКА МАТИЋ

Да ли можете да нам откријете неку од многобројних прича које се крију иза ваших дела?

– Одмах да појасним: било које моје објашњење или објашњење кустоса или кога год ничим вас не обавезује како да радове гледате, то нису кључеви. У Тејту у собама уметника стоји, углавном, по један репрезентативни рад и дугачко објашњење исписано на зиду. И у свакој соби затичете људе како читају, а скоро нико не гледа радове исто тако пажљиво. Вероватно јер и образовање тако функционише: не уче вас да сами разматрате шта се око вас догађа, него вам се сервира порука, доминантно објашњење како разумети догађаје око вас. Радови, напротив, треба да остану голи и намењени гледању. Нисам хтео систематски да стављамо музејска објашњења поред радова јер ако вас оно што гледате визуелно не заведе и улови да га поново нетремице гледате, па о томе онда не морате ништа ни да знате.

С оваквим уводом могу и да вам испричам неку од мојих мотивационих позадинских прича. Али не дајте се мојој слаткоречивости, као што не треба да се дате ни слаткоречивим професионалним јавним говорницима.

Испред музеја, а то ми је било важно, постављене су две монументалне, привремене, скулптуре у пару. Једна од њих зове се “Бранденбуршка капија” – исечак је берлинске Тријумфалне капије, на ком је, уместо четворопрега крилате богиње победе, сада пар џиновских трофејних јеленских рогова од застрашују- ће блиставог и шиљатог инокса, који је изведени симбол немачке економске доминације. Та се до- минација, као и све остале доми- нације у савременом свету, бази- ра на претераном исцрпљивању природних и људских ресурса. Алитојенемилосрдноисцрпљи- вање ког смо и сви ми део, граде- ћи своје комфорне животе и нову лепоту, која произилази баш из тог неодрживог, али неодољивог баланса који се љуља. Ето, то је једна позадинска прича.

Протеклу деценију посветили сте геополитичким темама, глобалним поделама и актуелним разматрањима. Колико је важна улога уметника у навођењу на преиспитивање личних ставова о овим темама?

– Како у којој заједници, како у ком времену. Претходна генерација концептуалних уметника храбро је преиспитивала границе уметности. И то преиспитивање, испоставило се, такође је уметност. И објаве о крају уметности – такође су уметност; чак, улазе у систем уметности и бивају валоризоване и конзумиране системом уметности који пропитују. Рекао бих, онда, да је уметност као медицина или грађевинарство – делатност која покрива неке посебне, а важне људске потребе. Генерација којој припадам рекла је, на свом почетку, хајде да видимо шта се то може рећи заједници свим тим, тако разноликим, језицима уметности. Можда важност уметности, бар делимично, произлази и из интензитета исказа. А можда је индолентност на све што није забава већ превише распрострањена. Не знам одговор на ваше питање. Ипак, количина посетилаца који долазе у МСУ даје ми наду да и овде и у овим временима постоји заједница – можда не исувише очигледна, али постоји – људи којима је уметност важна, веома важна.

Шта сматрате највећим изазовом у педагошком позиву?

– Када имате срећу да радите с талентованим и вредним особама, онда је педагогија занимање богова. Онда лако преживите све остале успутне бедастоће. Другачије гледано, верујем да је то најбоље поље борбе за напредак заједнице или бар најбоље од онога што ја знам да радим образовати људе да буду слободно-мислеће особе које знају да раде свој посао најбоље могуће и, притом, воле то што раде. Такви се после ничег не боје, све умеју и добри су и себи, а и другима. Наравно да ово звучи идеализовано. Није ми увек било пријатно на факултету на ком радим већ деценијама, али сигурно да то нисам трпео због плате – пре због овакве идеализоване вере.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОЈАНА ЈАЊИЋ И ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ

Додај коментар: