Ресет од свега је у природи

ДАН СА МЛАДИМ ОРИЈЕНТИРЦИМА ДРУШТВА УРБАНА ШУМА

Питање расположења није до нас, до деце је, ми само нисмо били довољно кратковиди да им покваримо радост, коју они изворно поседују. Ово је школа у којој и ми учимо од њих колико и они од нас, каже Бошко Шуковић

У де­ч­јој при­ро­ди је да бу­ду жи­ва­х­на и да се кре­ћу. Фи­зи­ч­ка ак­ти­в­ност је преду­слов за ра­звој де­ч­јег мо­зга, али као да де­ч­ја игра на отво­ре­ном по­ла­ко изуми­ре. Истра­жи­ва­ње, пр­ља­ње,тр­ча­ње у при­ро­ди за­ме­ни­ли су та­бле­ти, те­ле­фо­ни и те­ле­ви­зи­ја, а де­ца ти­ме гу­бе ва­жне ала­те зауче­ње и ко­г­ни­ти­в­ни ра­звој. Већи­на ро­ди­те­ља пре­по­зна­је овај про­блем и баш из тог ра­зло­га еки­па Бо­р­бе про­ве­ла је дан са тро­ји­цом дру­га­ра, осни­ва­ча удру­же­ња Ур­ба­на шу­ма, да бисмо от­кри­лина ко­ји на­чи нподсти­чу де­цу да иза­ђу и ра­зви­ју блис­кост с при­ро­дом кроз игру, дру­же ње, еду­ка­ци­ју и за­ба­ву. Ки­шни зи­м­ски дан. Гру­пи­це ша­ре­них ка­ба­ни­ца се стис­ка­ју и ра­штр­ка­ва­ју, не­ко по­ска­ку­је,чу­је се ки­ко­та­ње де­це, чи­ји су по­гле­ди за­ко­ва­ни у не­ке па­пи­ре.

При­ла­зи ми 12-­го­ди­шњи де­чак и зна­ча­ј­но ме испод ка­пу­ља­че, са осме­хом, упи­та: “Хо­ће­те ли и ви са на­ма уше­т­њу? Ми смо ори­јенти­р­ци”, пру­жа­ју­ћи ми не­ка­кав маги­ч­ни сви­так.

Kako наћи Урбану шуму
Спортско удружење Урбана шума организује оријентиринге, дискоголф, планинарење и тренинге кошарке. Њихови периметри су од Калемегдана до Ушћа, Церака, Медака, Бежаније, Новог Београда, Аде, а локације се само шире, као и њихово чланство. На њиховој Фејсбук страни можете пронаћи све информације и контакте

СУ­ПА С АЗБУКОМ

Мо­мен­тал­но се у ме­ни про­бу­дила ра­до­зна­ла де­во­ј­чи­ца и ја беспо­го­вор­но кре­ћем за њи­ма, док ми у су­срет при­ла­зи још јед­на, али ста­ри­ја осо­ба и вр­ло пре­дусре­тљи­во, намо­је пи­та­ње за­што су де­ца та­ко ве­се­ла и узбу­ђе­на,
обја­шња­ва:

– Ве­се­ли су, пре све­га, јер су на­по­љу. На отво­ре­ном. Мо­зак је извен­ти­ли­ран. То је кључ. Би­ло да су ли­ва­де или шу­ме, би­ти напо­љу је, за по­че­так, до­во­љ­но да се од екра­на и изо­ла­ци­је по­вра­ти­мо се­би. Истин­ски се ре­се­ту­је­мо , усагла­си­мо с при­ро­дом и ма­кар ма­ло об­но­ви­мо. Та­ко смо нас тро­ји­ца дру­га­ра одлу­чи­ла да на­пра­ви­мо удру­же­ње, да де­цу изве­де­мо на­поље, а за­јед­ни­ч­ко вре­ме осми­сли­мо и ма­к­си­ми­зи­ра­мо. Си­гу­ран сам да ни­сте зна­ли да тај па­пир ко­ји држи­те у ру­ци, по­сле ша­ха, по­кре­ћеви­ју­ге као ни­шта дру­го? Е он је основ на­ших аван­ту­ра ­­­у јед­ном да­ху ми по­ја­шња­ва тре­нер Бо­шко Шу­ко­вић, је­дан од осни­ва­ча Урба­не шу­ме.

И ствар­но, мо­ћ­на је та њи­хо­ва ене­р­ги­ја јер као да се до­го­ди­ла не­ка сме­на го­ди­шњих до­ба усред да­на. Иза тму­р­них обла­ка про­било се су­н­це. И да­ље је хла­д­но, али мо­јим ма­лим во­ди­чи­ма то ни­шта не сме­та.

Гле­дам ма­пу, за ме­не то је го­мила хи­је­ро­гли­фа, али ко­је ови ма­ли де­ра­ни, чи­ни се, би­стре као су­пу са азбу­ком. У раз­го­вор се уба­цу­је го­спо­дин на­лик Ин­ди­ја­ни Џо­н­су.

– У пи­та­њу је ори­јен­ти­ри­нг ма­па. Ви­ди­те ­­­ве­ли­ка, зби­љ­ска по­тра­га за бла­гом.Ово су вам нијан­се ве­ге­та­ци­је, ово је ре­љеф, ово су спе­ци­јал­ни обје­к­ти, ово је…­­­на­ста­вљао је го­спо­дин Џоу­нс, а, у ства­ри, Ми­лош Ар­сић, ар­хео­лог.

На мо­је пи­та­ње да ли де­ца разу­ме­ју све ово од­го­вор до­би­јам од ри­ђо­бра­дог го­спо­ди­на с ка­чке­том.
­­

– Да, ова кар­та де­ци слу­жи за на­ви­га­ци­ју по не­по­зна­том те­ре­ну, да про­на­ђу одре­ђе­не та­ч­ке. Али не са­мо то већ и да нау­че да до­носе по­во­љ­не одлу­ке, ку­да иду, ка­ко и за­што. Ма­па их те­ра да ми­сле, да ана­ли­зи­ра­ју ­­­обја­шња­ва ми про­фе­сор спо­р­та Мр­гуд Па­ј­ко.

И та­ко са­зна­јем да ова три амиго­са (Бо­шко, Ми­лош и Мр­гуд) де­ци при­ре­ђу­ју не­што ве­личан­стве­но ­­­аван­ту­ру с кар­том, испре­пле­та­ну за­го­не­т­ка­ма, атлет­ским и мо­то­ри­ч­ким за­да­ци­ма, кви­зо­ви­ма, игри­ца­ма, а све у ци­љу да ма­ли­ша­не ани­ми­ра­ју и по­гу­ра­ју њи­хов све­стра­ни ра­звој.

И то у при­ро­ди, на све­жем вазду­ху, они до­ла­зе сву­да где има де­це не­пра­вед­но оп­ко­ље­не екрани­ма.

Шу­ме, пла­ни­не, крај је­зе­ра, у пе­шча­ру, упи­ја­ју­ћи ле­по­те и откри­ва­ју­ћи де­ци бо­гат­ство на­ше зе­мље.

Посреди је авантура испреплатана загонеткама, атлетским и моторичким задацима, квизовима, игрицама, а све у циљу да малишане анимирају и погурају њихов свестрани развој

СТ­Р­У­К­О­В­НИ МА­М­БО-ЏАМБО

Пи­там их ка­ко пос­ти­жу да распо­ло­же­ње не је­ња­ва.

Ни­је донас, до де­це је, ми са­мо ни­смо би­ли до­во­љ­но кра­т­ко­ви­ди да им по­ква­ри­мо ра­дост, ко­ју они извор­но по­се­ду­ју. Ово је шко­ла у ко­јој и ми учи­мо од њих ко­ли­ко и они од нас. Пос­то­ји стру­к­ту­ра, ци­ље­ви, сав тај нау­ч­ни и струковни ма­м­бо ­џа­м­бо, али поен­та је у фи­д­бе­ку и на­шем од­но­су. Де­ца мо­ра­ју да се осе­ћа­ју афи­р­ми­сано, мора да им буде пријатно и занимљиво – каже Бошко.

Њих тројица су и сами вишеструки родитељи деце школског узраста. Како кажу, осетили су се позваним да им пођу у сусрет и избаве из социјалног запећка и креативне колотечине условљене пандемијом и задали себи циљ да деца на сваком тренингу усвоје нешто корисно и да постоји учинак који годи развоју тела, ума и психе.

Док разговарам с овим својеврсним Суперменима физичке културе, посматрам децу како трче, питајући се да ли се такмиче међу собом. Такмичења има, али, према речима наших саговорника, оно је у другом плану.

Посматрајући их, пожелех и сама да сам поново дете, иако су ове активности за целу породицу, и мале и велике.

Поздрављам их и одлазим непрестано се осврћући, помало у чуду – колико радости може да донесе мало блата на чизмама и оштрина зиме, од које се румене образи, а од смеха излази пара на уста. Да још једном видим те мале шарене кабанице, покисле и блатњаве, које насмејане и безбрижне откривају нове светове, задовољна што постоје људи који надахњују нашу децу, уче их да се изнова радују, савладавају изазове и не одустају.

Аутор: Елена Стојановић

Фото: Биљана Крстајић