Рукав по рукав – слобода

СПЕКТАКУЛАРНО БЕКСТВО СРПСКИХ ОФИЦИРА ИЗ ЛОГОРА

И поред свих предострожности чувара, Андре Матић и Светозар Милошевић успелису да побегну из аустријског Гредига након шестомесечних опсежних припрема

Колико је невероватних прича везано за Први светски рат, тешко може и да се наслути. Небројени су примери храбрости, лукавства и опасности којим су се излагали српски војници током четири године рата. Те невероватне приче “писале” су се у оним најтежим тренуцима, када је смрт лебдела над главама војника и када је живот зависио од једног покрета, гласа или шума. Многе од ових прича би данас биле савршени сценарио за игране филмове.

Једна таква прича везана је за бекство двојице официра, потпоручника Андре Матића и Светозара Милошевића, из заробљеничког логора у Гредигу у Аустрији.

Потпоручника Матића Мађари су заробили у ноћи између 29. и 30. октобра 1914, а од смрти га је, испоставиће се, спасло само добро познавање немачког језика. Матић је завршио у групи од око 200 српских официра који су транспортовани у логор Гредиг код Салцбурга, у ком је био заточен и потпоручник Светозар Милошевић.

Логор је био баш онакав какве сте могли видети у филмовима који су обрађивали сличне ратне теме, мада углавном из Другог светског рата. Интересантно је да многи данас верују да су први логори и основани баш током Другог светског рата. Но, истина је да су српски војници и цивили већ током Првог светског рата одвођени у заробљеничке логоре.

Логор Гредиг је био сачињен од дрвених барака, ограђен оградом високом четири метра, изнад које су била постављена три реда бодљикаве жице. С унутрашње стране били су распоређени наоружани стражари с псима, на растојању од око 100 метара. Свака барака имала је командира, једног аустријског подофицира, који је три пута дневно вршио пребројавање. Током ноћи логорски круг био је осветљен рефлекторима и чувари с осматрачница су имали потпун преглед.

Ипак, поред свих ових аустријских предострожности и најстроже пажње, два српска официра – Матић и Милошевић, успели су да побегну из њега након шестомесечних опсежних припрема.

Матић је успео да се у логору спријатељи с једним аустријским војником – стражаром, који је пристао да им помогне да побегну из заробљеништва. Стражар им је обезбедио аустријске војничке униформе, али пошто су и стражаре на улазу претресали, морао је уносити део по део, односно један дан би донео један рукав, сутра други, па пола ногавице, итд.

Када су сви делови униформе били скупљени, Андре Матић их је ноћу зашивао и, после неколико дана, одела су била спремна.

Знали су да бекство из логора не значи и слободу јер су били на непријатељској територији препуној војника, те, да би били сигурни након напуштања логора, претходно су се распитали за војне јединице у Салцбургу и имена појединих команданата. Затим су фалсификовали пропуснице (објаве), што је био врло тежак посао. У томе су им помогли српски официри који су фалсификовали потпис команданта логора и печат који су исцртали бојицама. Објаве су израдили на лажна имена Јозеф Цуци и Јохан Кајзер. И та имена нису узели случајно. Матић је током студија имао пријатеља Јозефа Цуција, а Милошевић је узео име Јохана Кајзера, једног од стражара из логора, ког је добро познавао.

Колико су водили рачуна о сваком детаљу приликом планирања бекства, говори неколико интересантних детаља. Они су последња два месеца пред бекство стварали одређену рутину у понашању да би заварали чуваре. Конкретно, одлазили су на спавање пре пребројавања, а устајали након пребројавања, тако да се командир већ навикао да их увек налази у кревету приликом бројања.

Увидели су и то да током изузетно хладних јануарских ноћи стражари готово да и нису излазили из својих кућица, што је могло бити одлично време за бекство.

Проблем се појавио када је требало набавити аустријске војничке шињеле – њих је било немогуће прокријумчарити у логор. Тада им је пало на памет да наше шињеле офарбају у луковини. И план је успео: шињели су постали црни.

У ноћи бекства учествовало је више српских официра иако су само двојица прескочила ограду. Да командир бараке не би приликом пребројавања уочио да недостају двојица заробљеника, договор је био да двојица официра, након што командир прегледа њихове собе, пређу у друге собе и легну у кревете. Своје српске униформе намерно су ставили на столице, поред кревета, да буду видљиве. Трик је успео. Бекство двојице српских официра опажено је тек сутрадан у подне.

О самом бекству најбоље говори записано сведочанство потпоручника Матића:

– Мало пре пребројавања ја и Милошевић извукли смо наша сакривена аустријска одела и преобразили се, ја у аустријског поднаредника, а Милошевић у редова. Погледали смо кроз окно. Напољу је била зима и јак ветар који је подизао са зидова и кровова барака терисану хартију, дижући ларму, што је било особито погодно за бекство. Видели смо стражара где чучи и пуши лулу. Неопажено смо изашли у логорски круг и пошли према огради. Ја сам прво уздигнуо Милошевића. Он се на бодљикавој жици поцепао и повредио по стомаку, али ми је одозго пружио руку. Тако смо несметано прескочили ограду и нашли се ван логора, у шуми. Након бекства из Гредига потпоручници Матић и Милошевић, трчећи кроз шуму, стигли су до Салцбурга, који је био удаљен десетак километара. Тамо су се укрцали у воз до Инзбрука, где је била главна команда за Италијански фронт. Шињели офарбани луковином послужили су за бекство, али нису били нимало практични за ношење.

Фарба се толико отирала да су наши војници били тако црни да су могли проћи као војници из неке афричке земље, али не и као аустријски војници. Забринути због изгледа, већ у возу су покушавали да се очисте пљувачком, али су то успели тек на станици у Инзбруку, када су дошли до воде. Како је инзбрушка станица била под контролом војске, морали су визирати објаве у команди. У брзини, нико није приметио да су објаве српских официра фалсификоване. Наставили су даље возом ка Фелдкирхену, крајњој станици пред швајцарском границом. Међутим, пред сам улазак воза у станицу, аустријски жандарм рекао је да се сви морају јавити граничној команди.

– Већ је био пао мрак и сијалице су гореле. На улазу су нам сви узимали објаве, а затим су нас прозивали редом у собу дежурног официра. У предсобљу је било више војника. Прво су прозвали мене:

Јозеф Цуци!

– Ту сам, одговорио сам немачки, и ушао у собу. За столом је седео један капетан и држао у мојим рукама објаву. Иза њега била су четири војника, наоружана пушкама и бајонетима.

– Ви сте одавде – упитао ме је капетан.

– Да – рекох одлучно.

– Где станујете?

– Осетио сам како ме пробија хладан зној. Нисам претпостављао такво питање. Да сам га могао претпоставити, био бих у пролазу запамтио име неке улице. Овако, нисам знао шта ћу. Фелдкирхен је мала варош од неколико хиљада становника и официру су, без сумње, биле познате све улице. Да рекнем улицу која не постоји, моја би судбина била јасна. Оклевао сам.

– Но, говорите, немам времена – избрецнуо се капетан.

Тада ми је, у последњем моменту, као муња, синула једна идеја. Сетио сам се да се редовно у свакој немачкој варошици улица која пролази поред цркве зове Кирхенгасе, а она која пролази поред школе Шулгасе.

– Шулгасе – одговорих ја, додавши насумице и један број, сад већ не знам који.

– Добро, сада можете ићи – рекао је капетан.

Просто не верујући да сам још слободан, пошао сам на друга врата, кроз која се излазило из собе. Али тада прозваше Милошевића. Крв ми је стала у жилама, покушао сам да му дам знак “не улази”, али ме није приметио. Узевши у обзир забуну у које ће га довести питање: “Где станујете”, и то што је Милошевић рђаво говорио немачки, предосећао сам да ће га открити – сведочио је Матић.

Осећај га није варао. Био у праву. Аустријски официри брзо су открили заверу и ухапсили Милошевића. Након што је видео да везаног Милошевића изводе наоружани војници, Матић је изашао из команде и почео да трчи без циља. Утрчао је у једну црквену порту, прескочио ограду и нашао се ван града. Наставио је да хода у правцу швајцарске границе. Како је Рајна била залеђена и није мога преко ње, наставио је даље до места Блуденц. Стигавши тамо у четири сата након поноћи, уморан, гладан, промрзао и без избора, упутио се ка првој кафани. Била је затворена и унутра је владао потпуни мрак. Матић је покуцао на прозор и после краћег времена врата су се отворила и на њима се појавио старац.

– Видевши ме, пустио ме је унутра. Велика пећ у кафани била је још топла. Пришао сам пећи и сео, али више нисам могао да се покренем. Видећи ме онако јадног, чича ме је скинуо, донео ми суво рубље, налио чашицу коњака и скувао топли чај. Кад сам се мало повратио, почео је да ме испитује. Ја сам почео да причам како сам био у патроли и јурио једног бегунца. Прича је била доста бесмислена. Видевши ме онако изнуреног, без пушке и оружја, чича је морао да посумња у тачност мојих речи. Уозбиљио се и рекао: “Кажите ко сте, иначе ћу вас сад јавити стражарима.”

Увидео сам да ми ништа не помаже и испричао истину: да сам заробљени српски официр, да сам побегао из заробљеничког логора у Гредигу, да сам целу ноћ пешачио кроз снег и брда од Фелдкирхена.

Старац ме је озбиљно слушао. Кад сам завршио, устао је, пљеснуо по рамену и рекао:

– Штета за вас да вас овде ухвате. Ја нисам могао да верујем својим ушима. Али старац је угасио лампу, отворио прозор и, кад су ми се очи навикле на мрак, показао ми је железнички мост преко Рајне за Бухс. Вероватно стари кријумчар, као већина граничног становништва, он је одлично познавао терен. Рекао ми је да идем један километар више моста, чувајући се стражара, где је Рајна најпогоднија за препливавање. Кад стигнем на другу обалу, три километра даље налази се прво швајцарско село, где могу да нађем склониште. Потпоручник Матић је послушао упутства старца и отишао до обале Рајне, где му је предложено да је преплива. Река је била ширине око 20 метара, али су санте правиле велике проблеме. Када је коначно препливао реку, пред њим се налазио висок зид окован ледом. После безброј покушаја, ипак је успео да прескочи и последњу препреку и нађе се на слободној швајцарској територији. Стајао је слободан, али мокар и потпуно наг, модар од хладноће на највећој зими. У том тренутку чуо је с друге стране комешање и дозивање аустријских стража. Поново се дао у бег и, након два – три километра, наишао је на једну сељачку кућу.

– Без премишљања сам улетео унутра. Мора да је било невероватно запрепашћење укућана кад су пред собом видели потпуно нагог човека, обраслог у браду, онако поплавелог и јадног. Али увидели су одмах да од такве особе не треба да се плаше, него да му помогну. Домаћин ми је одмах донео једну женску кошуљу да се огрнем, затим ми је дао два коњака и ставио поред пећи да се огрејем.

Сутрадан је Швајцарац известио о догађају најближе власти и врло брзо је дошла једна швајцарска жандармеријска патрола. Честитали су Матићу бекство и известили одбор за прву помоћ бегунцима, који је у току дана донео помоћ у виду гардеробе, обуће и новца.

Матића су, затим, повели у варошицу Бухс, где га је чекао окупљен народ, који је желео да га поздрави и честита му.

– Кад сам изашао из поште, чекала ме је велика гомила народа и, мада сам ја најенергичније одбијао, гурали су ми на силу новац у џепове.

Те вечери приређен је чак и бал у част српског официра. Сутрадан је отишао за Берн, где се пријавио нашем посланству. После малог опоравка у Берну, па затим у Женеви, преко Париза и Марсеља, упућен је на Солунски фронт, где је био распоређен у ауто-јединицу и ту остао до краја рата.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: BLOGOVANJE.RS