Само је машта граница

Марија Вујчић, мајстор пустовања вуне

Од пустоване вуне могу се правити и модни предмети и делови ентеријера, а у комбинацији с другим материјалима понаша се као лепак, који све повезује

Иако по звању дипломирани библиотекар, Марија Вујичић своју стваралачку каријеру у пустовању вуне започела је сасвим случајно. Била је то љубав на први поглед, када је на поклон од пријатељице добила скулптуру од вуне и жице. Та ,,Бечка кугла“ на њу је оставила толико снажан утисак да не само да је изродила интересовање према овом старом занату већ ју је усмерила ,,на путешествије које траје пуних 15 година“, како нам открива.

– Пре тога ме нису интересовали ручни радови, а за пустовање и нисам знала да постоји. Учење и усавршавање у техници још траје јер сам тек сада свесна колико је то широка област – каже Марија.

Стари занати су искорак из потрошачког друштвеног уређења

Учење на грешкама

У земљи која је позната по вуненим чарапама и прслуцима Марија ипак испрва није успевала да пронађе правог учитеља, код ког би могла да испече занат. Воља и жеља да научи више о овој области с временом није јењавала, па је увек налазила нове начине да би дошла до знања.

– У почетку сам, претражујући интернет, нашла много доступне литературе и видео-туторијале. Следило је испробавање и учење на сопственим грешкама. Један од проблема је био тај што у Србији нисам могла да пронађем учитеља за овај занат, као ни да уживо видим производе, не бих ли схватила шта је то квалитетан фелт или пуст. Много су ми помогли туторијали руских уметница, које су пустовање подигле на завидан ниво. Проблем је био што је вуна у Србији другачија од оне коју су оне користиле, па су и резултати били другачији. Сада код нас има десетак мајстора, који одлично раде овај занат, па је много лакше јер размењујемо искуства и дружимо се на продајним изложбама – истиче Марија.

Од капе до обуће

Од пустоване вуне могу се израђивати и модни предмети, од капе до обуће. Открила нам је и своје омиљене дизајнере, који се баве искључиво овом техником.

– Вуна се може комбиновати и с другим материјалима, где се понаша као лепак, који све повезује. Употребом шаблона граничника лако можемо добити тродимензионалне елементе или раздвајати слојеве вуне. Вуна се може користити и у ентеријеру. Само је машта граница – наводи наша саговорница, додајући да су њени омиљени фелт уметници Ацуко Сасаки, Светлана Вронска и Дијана Нагорна.

Вуна се разликује по дебљини длаке, која износи 15-20 микрона код мерино вуне и 40-180 микрона код осталих оваца. Што је дебљина мања, погоднија је за текстил. Марија, наравно зна и где се ,,крије“ најбоља вуна.

Наше баке су биле веома веште у добијању боја за предиво

– Веровали или не, по Србији има много вуновлачара. Код њих можете купити прилично добру домаћу вуну. Проблем је што се вуна не сортира, па можете налетети на неупотребљиву вуну, изразито дебелих влакана. Такође је проблем што нема ниједне фабрике која би услужно прала вуну, па се дешава да вуна буде доста прљава. Мерино вуна се увози и у нашим продавницама можете наћи углавном ону 19-23 микрона, која је врло добра за рад. Вуну набављам од вуновлачара из Лознице, Крупња, Пирота и Инђије. Сарађујемо годинама, па они већ знају каква вуна ми је потребна за пустовање – објашњава Марија Вујчић. Прича о бојама

У Етнографском музеју, нашој бази домаће и народне радиности, на месту где се култура и обичаји Србије баштине и промовишу, Марија је започела радионицу ,,Три словца, како су се упознали орах и овца“.

– Бојење текстила ме одавно занима, али када сам у Етнографском музеју видела изложбу ,,Читање боја”, мом одушевљењу није било краја. Одмах сам написала мејл Марини Цветковић, ауторки изложбе, и после састанка с њом обе смо закључиле да би било дивно да прича о бојама изађе из музеја и настави живот кроз радионице. Два дана после нашег разговора Министарство унутрашње и спољне трговине расписало је конкурс за доделу средстава за промоцију старих заната кроз радионице. Све коцкице су се сложиле и пројекат је реализован у наредна три месеца. Радионице су биле бесплатне и укупно је учествовало 118 особа, много њих и из унутрашњости. Одзив је био велики и жао ми је што нисмо могли све да примимо, али надам се да ће ускоро опет бити неких сличних дешавања – објашњава Марија.

Поред радионица које су привукле велику пажњу, Марија је радила и на великом истраживању о природним методама бојења вуне, баш онако како су то чиниле наше баке.

– Наше баке су биле веома веште у добијању боја за предиво. Та би се знања заборавила да није било људи као што је Христифор Црниловић, чију вредну спомен-збирку чува Етнографски музеј. У њој се налазе и рецепти за бојење вуне. Истраживање је трајало три месеца, а циљ је био да се прикупи што више биљног материјала, да се испробају рецепти и резултати представе на радионицама. Није био велики избор материјала у јануару и фебруару, али смо успели да представимо тридесетак различитих узорака бојене вуне – каже Марија.

Гости на радионицама су били Марина Цветковић, Биљана Каровска, ликовна уметница која се бави модерном праксом природног бојења, Ивана Круљевић, биолог из Ботаничке баште у Крагујевцу, која је говорила о бојењу гљивама и лишајевима, и Јелена Батало Здравковић, археолог, која је говорила о историји текстила.

Радионице су биле едукативне, а полазници су, поред теоријских излагања, имали и праксу прављења чинија од пустоване вуне, декорисаних вуном бојеном природним бојама.

– Иако је пројекат завршен, истраживање још траје и, кад год нађем слободно време, испробам неки рецепт и бележим резултате – наводи уметница.

У Србији има много вуновлачара, али мало учитеља за пустовање

Пут ка правим вредностима

У свету конзумеризма најтеже је одржати пориве за стварање уметности која често не обезбеђује угодан живот. Марија пак улива наду да ће праве вредности увек однети превагу.

– Стари занат се не може гледати из угла економске исплативости, већ се мора прихватити као иманентна вредност, како наводи др Ива Голијан у књизи ,,Стари занати и европска баштина”. Иако постоји извесна подршка старим занатима од државе, ипак би требало порадити на правној регулативи, као и на промоцији занатске производње. Савремена индустријска производња, чији је једини циљ стицање профита, постала је наша свакодневица. Иако се прокламује слобода и индивидуалност, не можемо да се заштитимо од наметања потреба. Све се сервира обликовано и упаковано у готовој форми, наше је само да прихватимо или одбијемо. Једино што се од нас очекује јесте да будемо конзументи. Стари занати представљају искорак из таквог друштвеног уређења. Човека овде води стваралачки порив, а не жеља за брзом и лаком зарадом. Било да нам је то професија или хоби, бављење старим занатом ће нам сигурно обогатити живот – наводи Марија.

На питање да ли саветује младим људима да се отисну путем старих заната, као животном позиву, Марија има јасан одговор:

– Ако је циљ само стицање профита, онда је одговор не, али ако је циљ обављање смисленог рада и задовољење стваралачког порива, онда је одговор апсолутно да.

Дан вуне

Прошле године Србија је била домаћин обележавања Европског дана вуне, уз подршку Европске фондације за вуну, а ове године домаћин је била Грчка. Марија је учествовала на оба догађаја. Код нас је говорила о предузетницама које се баве старим занатом, а у Грчкој је заједно са археологом Јеленом Батало Здравковић држала радионице, као део презентације циклуса вуне од прања, влачања, предења и бојења до готових производа.

Фото: Ненад Благојевић