Шах треба да има статус уметности

СВЕТОЗАР ГЛИГОРИЋ ГЛИГА (1923-2012), ЈУГОСЛОВЕНСКИ ШАХОВСКИ ГЕНИЈЕ

Волим игру на 64 поља због њене борбености, неслућених комбинација, због садржаја, говорио је Глига за Борбу 1980.

Вођен шахо­вском па­ролом“Сви смо један народ”, где се не признају разлике међу људима, често је говорио да он игра про­тив дрвених фигура, а не против људи. Свето­зар Глигорић Глига био је прослављени шахиста са титулом велемајстора, вишеструки првак Југославије у шаху, троструки кандидат за првака света, освајач европских првенстава и олимпијских ме­даља. Kао свестрана личност, био је успешан у свему чега би се дотакао. Рекреативно се бавио спортом, био је врстан новинар и спољно-­политички коментатор, говорио је десет језика, написао неколико десетина књига, а у позним годинама компоновао је музику и свирао клавир.

НАЈБОЉИ ШАХИСТА ВАН СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

Рођен 2.фебруара 1923. у Београ­ду, за шаховску таблу први пут седа као 11-годишњак, а како није имао новца, први шаховски комплет прави рез­барећи пампуре са флаша вина. Са 13 година учествује на турниру омладинског првенства у Београду и, иако не успева да се квалификује у финале турни­ра који само две године касније осваја, опчи­њен шаховском атмосфером и мермерним сто­ловима са фигу­рама постаје заљубљеник у игру на црно ­белој табли. У Загребу 1939. постаје национални мајстор, чиме најављује блиставу каријеру, која је трајала више деценија.

Након што млад остаје без роди­теља, професор др Нико Миљанић, председник Београдског шаховског клуба, за који је Глига играо, при­хвата га као сопственог сина. По избијању Другог светског рата, са Миљанићима одлази у Црну Го­ру и придружује се партизанима, где у току читавог рата бива лишен прилике да развија таленат и игра вољени шах. Срећом, то не успева да га спута. Након што 1947. осваја првенство Југославије и побеђује на свом пр­вом међународном турниру у Варшави, успеси се само нижу. У периоду од 1950. до 1982. осваја 13 олимпијских медаља и 12 државних првенстава Југославије.

Титулу велемајстора добија 1951, након чега наставља да тријумфује на светском нивоу, о чему сведочи и његов статус најбољег шахисте ван Совјетског Савеза. У свету ове племените игре, поред славних по­беда и вештине, као и бројних нај­виших државних и међународних признања које добија, остаје упам­ћен и по Глигорићевом патенту у теорији шаховске игре.

НОВИНАР, КОМЕНТАТОР И ПИСАЦ

Шаховски велемајстор светског ранга остао је познат и по нови­нарској каријери, коју започиње у згради „Борбе“, у којој је и ста­новао, чиме даје допринос ожи­вљавању шаховске организације. Девет година касније прелази у НИН, као спољно-политички коментатор, а каријеру крунише пензионисањем, радећи за Ра­дио ­Београд 1978.

Поред књиге о познатој Мардел Плата варијанти Kрајљеве индијске одбране коју објављује 2003. на енглеском језику, његове књиге “Меч столећа Спаски ­Фи­шер” и “Играм против фигура” преведене су на неколико језика и достигле су тираж од неколико стотина хиљада.

НИКАД НИЈЕ КАСНО

Након што је скоро читав живо­тни век посветио шаху и писању о њему, његова дубока склоност према музици, коју је гајио од ра­ног детињства, остајала је у дру­гом плану. Са животним ставом да никад није касно, у 80. години одлучује да црно­белу таблу за­ мени црно­белим клавирским диркама.

Почиње да учи музичку теорију и основе клавира да би у 88.годи­ни снимио музички албум “Kако сам преживео 20. век”. Шахиста светског гласа и узор генерацијама младих шахиста ког су красиле најлепше људске осо­бине Светозар Глигорић преми­нуо је 14.августа 2012. у Београду. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а у част неприкосновеном Глиги Светска шаховска организација установи­ла је награду за фер ­плеј која носи његово име.

– Волим игру на 64 поља због њене борбености, неслућених ко­мбинација, због њеног садржаја. Kасније сам схватио да то за ме­не представља још нешто више, да се напори посвећени овој игри исплате. Осим тога, љубав за шах је вероватно настала и због мо­гућности да путујем, да видим и упознам свет. Јаки шахисти нису богаташи, али имају привилегију да виде многе делове света, много више него они што имају веће материјалне могућности. Ипак, чини ми се да шах највише волим због тога што сам у његово упо­знавање уложио најлепше године живота, жртвовао сам многе дра­гоцене тренутке. Али тако је увек: ако хоћете да ма шта вредно, ма на ком сектору живота постигне­те, постићи ћете само напорима и самоодрицањима. Сада знам да је то вредело труда. Јер највише што сам пружио и земљи и себи пру­жио сам преко шаховских успеха, мада ми то није професија. Лич­но сам увек сматрао да шах тре­ба да добије признање својеврсне уметности, да шахисти треба да се третирају као људи који имају признато уметничко занимање ­ изјавио је Светозар Глигорић за Борбу 1980.

аутор СНЕЖАНА ЂОРЂЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ