Scroll Top

“Спаситељ” и “Краљ Петар I” се не заборављају

spasitel-i-kral-petar-i-se-ne-zabo
Сличне теме

БОРИС ЧАКШИРАН, КОСТИМОГРАФ У ОБЛАСТИ ПОЗОРИШТА, ТЕЛЕВИЗИ ЈЕ И ФИЛМA

Костим из епохе уме да буде тежак задатак. На пример, униформа из 1900. има шубару с перјем беле чапље, чија је трговина забрањена

Борис Чакширанвећ деценијама доприноси реализацији сада већ култних филмских, телевизијских и позоришних остварења, као што су “Тамна страна сунца”, “Тито и ја”, “Убиство с предумишљајем”, “Спаситељ”, “Ивкова слава”, “Сенке над Балканом”, “Краљ Петар I”, “Тома” и многи други. Костимом је оживео јунаке који су оставили трага на више генерација, а у разговору за наш часопис открио је управо нешто више о свом раду.

ФОТОГРАФИЈЕ: ZILLION FILM

Радили   сте    на    бројним   пројектима   који су обележили српску и светску кинематографију. Који од њих је за вас представљао највећи изазов?

– Свакако је то био филм “Спаситељ”. На много начина тицао се мог личног, породичног искуства. Поред тога, то је био први филм који је подразумевао реализацију одређених костима који су били историјски познати, пре свега, војних униформи. Тада сам и први пут практично бранио сопствени концепт, који се касније показао као веома вредан, те никада касније нисам у том смислу “издао себе”. Други велики пројекат је био “Краљ Петар I”. Поред реализације бројних костима и снимања у веома тешким условима, требало је реконструисати епоху у домену војних и других униформи, свештеничке одеће, народног и грађанског костима. Никада нећу заборавити изазове и напор с којим смо се тада срели. Дешавало се да завршимо дан са потпуно мокрим костимима свих глумаца, које до јутра треба осушити и припремити за нови дан снимања.

ФОТО: АЛЕКСАНДАР ЛЕТИЋ

Да ли је теже осмислити костим епохе или савременог доба?

– Када радите костим за неку представу или филм, важни су исти принципи и одреднице. Како направити лик и карактер, како приказати социјалну категорију, шта је ту психа, а шта дух, како пренети поруке публици, како направити развој лика и како се уклопити са већ дефинисаном драматургијом… Дакле, мање су важне одреднице епохе, али нису занемарљиве. Реализовати костим из епохе уме да буде тежак задатак. То често захтева више времена за саму израду, али и реконструкцију многих детаља којих нема у савременом одевању. На пример, један војник у униформи краљеве гарде из 1900. носио је на глави калпак (шубару) с перјаницом од перја беле чапље. Не можете ни претпоставити који је то захтев јер је експлоатација и трговина тим перјем забрањена у већини земаља света, па и нашој.

На који начин костимом истичете карактер и развој једног лика?

– Карактер је теже осмислити јер су вам за то потребни глумац и редитељ. Постоје важни елементи нечијег живота који нису написани у драмском предлошку. То је, ипак, посао који морамо заједно осмислити; шта је било пре но што смо тај лик срели и, можда, шта ће бити с њим када више не буде у фокусу. Развој је веома битан, али је то понекад само илустрација живота – видите како неко одраста и како се мења, некад је у питању лагано пропадање у смислу статуса или позиције у друштву, неко ће бити скривен док не откријемо његово право лице, а неко ће сугерисати на брижност и, уједно, бити прилично суров. То су све елементи који се могу показати обичним средствима, као што су боје, контрасти, хармонија или несклад. С друге стране, успешно се може манипулисати текстурама, дезенима и детаљима.

ФОТО: ЛИДИЈА АНТОНОВИЋ

Постоји ли жанр у ком бисте волели да стварате, а нисте до сада имали прилику?

– Радио сам велике историјске драме, документаристички или као фикцију, на пример “Сенке над Балканом”, затим велике животне породичне приче, као “Вратиће се роде”, историјске комедије “Црни Груја” и “Друг Црни у НОБ”, приказ историјског тренутка кроз духовиту призму једне породице, као у филму “Тито и ја”, али никада досад нисам радио хорор филмове, то ми стално измиче. Волео бих и у томе да се опробам, али волим и фикције, као што су научно фантастични костими, ето то бих баш волео да радим.

А има ли разлика у приступу осмишљања костима за позориште у односу на филм?

– Да, у питању су различите естетике, као и технологије израде костима. То не мора бити увек тако, али језици су различити и ту постоје другачија правила. Наиме, у позоришту је могуће изградити много јачу естетику која је ту оправдана, док се то на филму сасвим другачије доживљава и многи елементи морају бити аутентичнији и, пре свега, прецизнији у реализацији јер све може да се види много крупније. У позоришту једну од важних улога игра и поставка светла, која понекад може потпуно или делимично да промени и основну боју костима. Стилизације и фантазије много су ближе позоришту него филму, где понекад могу деловати наивно и неуверљиво.

ФОТО: НИКОЛА ЖИВИЋ

Учествовали сте у кореодрами “700” поводом обележавања 700 година постојања Манастира Грачаница. Колико је времена и труда било потребно да се оствари костим за цео ансамбл?

– Пројекат “700” захтевао је од целог тима континуитет рада од скоро две године. Поред написаног драмског предлога, ми смо неке сцене видели и схватили тек када су биле скоро завршене.

Пролазити кроз 700 година историје једног народа није лако. Ми досад нисмо имали тако сложена дела у области народне игре и песме, као што нисмо имали много приказа игре и музике из средњег века или периода 16. или 18. века, али ни појаву историјских ликова 19. и 20. века у области народног плеса и музике. Веома сам захвалан аутору пројекта и кореографу Милошу Митићу што је баш позвао мене. Нисам бројао костиме, али их је било много; један део смо користили из богатог фундуса ансамбла Венац из Грачанице, а део смо израдили посебно за ту представу. Такође, никаа нисмо видели у нашим народним ансамблима приказе вила, витезова, борбе и страдања нашег народа.

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА

Оснивач сте плесног тетра ЕРГстатус, који пружа услуге особама с инвалидитетом, као и појединцима из различитих маргинализованих група. Колико рад ове плесне радионице помаже инклузију маргинализованих група?

– Много сам радио у области инклузије и пре него што је овај термин уведен у редовну употребу. Срео сам појединце и групе из целог света, бавећи се овим радом у домену театра и плеса. Један сам од учесника прве конвенције о раду у театру с особама с инвалидитетом, захваљујући позиву АССИТЕЈ Србија. Било је то 2012. у Кенеди центру у Вашингтону. Тада смо се први пут срели на глобалном нивоу и дефинисали смернице за будући рад. Ту су настале и прве међународне организације у тој области чији сам оснивач био заједно са још четрдесетак учесника из целог света. Наша земља је мала, као и средства која су нам на располагању, али смо тада препознати као неко ко може да стане у ред најбољих у тој области. Поред театра ЕРГстатус, ту су и Група Хајде да…, Мимарт, Дах Театар, АпсАрт, Плаво позориште и многи други. Углавном су то групе и театри с независне сцене, о којима се, нажалост, много више зна ван граница наше земље. О многим појединцима са маргине и проблемима с којима се сусрећу сазнало се захваљујући том раду. Тако су добили шансу да се искажу кроз уметност и отворено говоре о свом животу. Појединци су на тај начин препознати и били награђени од наших званичних институција за свој допринос. Но, борба за једнакост и свој простор у јавном дискурсу је пред нама и увек ће остати изазов за све чланове на- шег друштва у генерацијама које су пред нама.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ


Додај коментар: